Čitam članke za roditelje i primećujem da se periodično, u
naletima, pojavljuje tema „Da li sam dovoljno
dobra mama?“. Učestalost te teme me navodi da stanem i zapitam se otkud uopšte
potreba da se traži potvrda za „dovoljno dobro" majčinstvo. Pitanje koje povlači
niz drugih:
Ko određuje šta je dovoljno dobro majka, danas?
Da li je moguće da
je majkama potreban dokaz spolja, od nekog neznanca, stručnjaka, doktora... da
su dovoljno dobre?
I šta kada se upoznaju sa
pokazateljima „dovoljno dobre majke“? Da li će se opustiti, nastaviti dalje... ili će jednoga dana biti zaštićene od osećanja
krivice zbog eventualnih posledica? Jednoga dana...
Možda se majke
uopšte ne pitaju da li su dovoljno dobre ili bar ne toliko često, možda smo mi
„pametnjakovići“ izmislili još jednu
temu o kojoj možemo da savetujemo mlade roditelje, jer imamo nezadrživu potrebu
da pomognemo svima, pa i njima, da se dobro osećaju. A oni se posle čitanja takvih tekstova verovatno uopšte ne osećaju dobro. Pre bismo rekli da se osećaju neadekvatno.
Ipak, nešto mi se čini da ova tema viri iz jako lepo upakovanog paketa društveno poželjne savršene, negovane, večito
mlade, sa blistavim osmehom , mirišljave... žena-majke .
Realno, majke jesu
moćne. One stvarno mogu da upropaste decu ... ali nisu baš toliko moćne. Uglavnom ne.
Otkud toliko
nesigurnosti kod mladih majki?
Odgovor koji mi se u ovom trenutku čini kao
najtačniji je u realno većem izboru i preuzimanju odgovornosti za svoj izbor. Naše bake su bile u prednosti, jer se znalo kako se šta radi, tačnije, one su
bile uverene da se tako radi (što se zvalo znanjem), a njihovo uverenje se
slagalo sa uverenjem svih ostalih koje je poznavala, pošto o prekookeanskom
odgajanju dece nije imala informacije. Sada je problem što mlada majka ima veći
izbor, ali i veću odgovornost prilikom odlučivanja za jedan od njih. Rekoh
odgovornost, a ne nužno osećanje krivice.
Dakle, ona odlučuje u skladu sa svojim trenutnim znanjem i iskustvom,
prihvata odgovornost za svoje izbore,
što znači da će joj možda, jednoga dana biti žao ukoliko je napravila grešku,
ali joj drugi ne mogu suditi niti je kriviti, jedino mogu, ako žele, oprostiti.
Eto, ispade još jedan savet na gore postavljeno pitanje, šta ću...
Kad sam već
krenula, evo još jednog: ne zaboravite da imate pravo da se predomislite i
nikome se ne morate pravdati zbog toga, verujte u svoj izbor i ako saznate
nešto novo imate pravo da se krenete putem za koji verujete da
je bolji.
Psihološki savetnik
marijana.vilimonovic@gmail.com
065/369-55-09
