Razvod kao izvor stresa

Ovaj tekst je namenjen osobama koje prolaze kroz proces razvoda, ali i onima koji ih imaju u svom okruženju, kako bi, kao pomagači,  bolje razumeli složenost situacije u kojoj se njihovi prijatelji ili rođaci nalaze. Ukoliko prepoznate navedene specifičnosti ovog procesa kao svoje, možete  videti da se neka osećanja i situacije dešavaju samo zato što idu u paketu zvanom „razvod“. Niste jedini koji se tako osećaju, niti slabi zato što tako reagujete. Oni koji su prošli kroz takvo iskustvo svedoče o prolaznosti svakog perioda, pa i ovog.

Razvod - jedna reč za stotinu događaja

Razvod nije jedan događaj, u jednom danu. Period razvoda može trajati od nekoliko meseci do nekoliko godina. Prve faze razvoda su još u braku. Razvod ne počinje tužbom za razvod braka i ne završava se rešenjem ili presudom. Još u toku zajedničkog života rađa se prvo ideja o razvodu kao rešenju, zatim se ta ideja potvrđuje ili napušta, razmišlja se o tome kako bi izgledao život nakon razvoda i kako bi smo se osećali. Za to vreme se traga i za drugim rešenjima, alternativama koje će „spasiti“ brak, neke se sprovode i budu uspešne, a neke ne. Postoji veliki broj različitih scenarija. Dešava se i da se nekoliko godina nakon razvoda partneri ponovo približe i nastave zajednički život. U svakom od tih scenarija postoji jedan period nestabilnosti u odnosu, promena ili pokušaja promena.

Veliki je broj različitih događaja karakterističnih za brakorazvodnu krizu, koji svaki na svoj način „napada“ pojedinca, ispituje njegove emotivne kapacitete, izazivaju odbrambene mehanizme osobe koja sve te događaje pokušava negde da smesti, da ih razume i emotivno obradi.

Zašto su događaji u toku razvoda toliko stresni?

Kada počinje razvod braka, partneri su već u stanju emocionalne pobuđenosti (ljutnje, ljubomore, straha) ili pak „istrošenosti“ od bitaka koje je vodila sama sa sobom ili sa partnerom u toku bračnog života. Moramo imati u vidu da niko nije želeo niti planirao da se jednoga dana njegov brak tako završi. Zbog toga svi postaju osetljiviji nego što bi bili u nekoj drugoj neželjenoj situaciji, podložniji emocionalnoj povredi.

Veliki emotivni bol stvara doživljaj gubitka sopstvene porodice, što se može porediti sa smrću bliske osobe. Ne gubimo samo partnerski odnos, već našu zajednicu, porodični život u kome smo imali svoje mesto, svoju ulogu, gubimo jednu celinu kojoj smo pripadali. Osim gubitka i žalosti za onim što smo imali, gubimo i sve ono što smo mislili da ćemo imati. Sve to skupa traži od osobe u razvodu da kontroliše svoja osećanja, obrađuje ih na način koji nije destruktivan po nju i u tom periodu toleriše emocionalnu poljuljanost u kojoj se nalazi.

Bez obzira u kojoj se fazi razvoda dogodi, rastavljenje supružnika gotovo uvek predstavlja izvor stresa za partnere. Partner koji napušta zajednicu se na taj događaj više mentalno i emotivno pripremio, obradio razloge i moguće posledice, za razliku od ovog drugog. Razdvajenje partnera često prati i odvajanje od deteta, koje može biti privremeno ili trajno, dogovoreno ili prisilno. Promene kod detata kao rekacije na rastavljanje roditelja i odvajanje od njih, kao što su promene u ponašanju, ljutnja, agresivnost, bolešljivost, vraćanje na ranije savladane razvojne zadatke, roditelji mogu doživeti kao još jedan nepredviđeni izvor stresa.

Roditelj zna da dete prolazi kroz težak period i trudi se da mu u tome pomogne, ali ne zna tačno kako će ono reagovati, te svaka negativnu promenu kod deteta pripisuje razvodu, što čini da se oseća krivim i lošim roditeljem.

Događaji u razvodu imaju i karakteristike koje najčešće kod ljudi izazivaju stres. To su nepredvidivost i neizvesnost. Za neke događaje znamo da će se desiti, ali ne znamo kako, kada, šta će se od nas tražiti, koje su naše obaveze i dužnosti. Suočavamo se sa događajima koje nismo imali u dosadašnjem životnom iskustvu. Važnost tih događaja za nas povećava pritisak i uticaj njihove neizvesnosti. Nepredvidivost događaja je takođe veoma stresna. Postoji veliki broj učesnika u procesu razvoda i mogućih izvora nepredviđenih situacija. Već je rečeno da ne znamo kako će reagovati deca, a njihova reakcija za roditelje može biti vidljiva i nakon nekoliko meseci. Ne znamo kako će druga osoba (partner) reagovati, koje korake preduzima, ne znamo tačno koje će korake preduzeti sud, centar za socijalni rad, čak i članovi primarne porodice ili porodice supružnika.

Najbolji izvori podrške

Prijatelji i članovi primarne porodice su najbolji pomagači osobama u procesu razvoda. Prijatelji pružaju razumevanje i emocionalnu podršku koja je u tim trenucima najpotrebnija. Sa njima, osim otvorenosti i bliskosti,  postoji generacijska sličnost, uglavnom se nalaze u istoj fazi po pitanju različitih aspekata života, pa i porodičnog, imaju decu sličnog uzrasta itd. Prijatelji vaše bračne probleme shvataju objektivnije, nemaju potrebu da se umešaju u vaš partnerski odnos ili sami preduzimaju poteze smatrajući da je to u vašu korist. Isto tako, oni manje osuđuju, a i ako to rade, rade na način koji je prihvatljiviji i suptilniji. Međutim, oni koji imaju pored podrške prijatelja i podršku svoje primarne porodice znatno su više zaštićeni od potencijalnog negativnog efekta stresnih događaja u toku razvoda. Nije retkost da se ljudi u toku ili nakon razvoda vrate i borave neko vreme kod svojih roditelja, brata ili sestre, odnosno da se oslone na njih u pogledu ublažavanja stresnih događaja po decu, pa se bake i deke više uključe u svakodnevne obaveze oko unučića. Time ne samo da pomažu unucima da prebrode krizni period, već i svom detetu, kome je potrebno neko vreme da reorganizuje svoj život.

Stavovi o razvodu koje prepoznajemo u svojom okruženju mogu negativno utiscati na nas. Shvatanje da je žena kriva za razvod, jer je ona odgovorna za očuvanje braka, opterećuje žene u našem društvu i sprutava ih u traženju pomoći, uključujući i podršku roditelja, ukoliko je takav njihov stav nagovešten ili eksplicitno iznet. Muškarci se sa druge strane mogu smatrati gubitnicima i slabićima, pogotovo ako žena napušta brak zbog drugog muškarca. I pored toga članovi primarne porodice su obično značajan izvor podrške u periodu razvoda njihovog deteta. Čak i ako postoje različiti stavovi o razvodu, druga vrsta pomoći i podrške dolaze do njihove dece i unučića. Promena mesta stanovanja, promena vezana za finasije i posao najčešće muče ljude u brakorazvodnoj krizi i dovode u situaciju da se obrate svojim roditeljima za pomoć.

Dobar izvor podrške u svim fazama razvoda braka može biti neko ko ima isto ili lično iskustvo. Pozitivni primeri „sličnih drugih“, osoba koje su i same prošle kroz proces razvoda, a sada su opet ispunjene i zadovoljne svojim životom, daju nadu i očigledan primer da je to moguće, koliko god nam se sada činilo nedostižno i teško. Ovakvi primeri u neposrednoj okolini ili u grupama podrške vraćaju nadu i ulivaju optimizam kada se dođe do gubitka vere i energije.

Dugotrajni procesi mogu iscrpeti partnere. Čak i oni koji su se naoružali strpljenjem i energijom povremeno popuste zbog nepredviđenog produžavanja procesa. Nažalost, u našoj sredini još uvek ne postoji navika koriščćenja raspoložive podrške psihologa u različitim životnim situacijama, pa ni u ovoj. Psihološka pomoć ne znači da ste poludeli od njega/nje ili od razvoda, da ste nesposobni i slabi pa morate da se razgovarate sa psihologom. U toku ove životne krize on pomaže svojim znanjem i tehnikama da razumete procese i događaje kroz koje prolazite, oslobodite emotivnih tereta koji su nastali iz neodrživih uverenja, koja često ne odgovoraju trenutnoj situaciji. On ne nameće, već pomaže da sami donesete odluke koje su najbolje za vas i prihvatite neminovne promene sa što manje negativnih posedica. 

Važno je da se u ovom periodu ljudi obrate za pomoć i podršku osobama u svom okruženju. Na taj način štite sebe od negativnih efekata uznemirujućih događaja. Drugi im pomažu da razumeju tok događaja, sagledaju siuaciju iz različitih uglova, prepoznaju i kontrolišu svoje emocije.

Mnogi reaguju pod dejstvom burnih emocija, pa je bolje u tim situacijama popričati sa nekim, a konkretne korake preduzeti kasnije, hladne glave. Na taj način možemo sprečiti ili prekinuti niz negativnih događaja, koji ne doprinose najboljem toku razvoda.

Nije dovoljno samo imati sa kim razgovarati. Osobine pomagača su veoma bitne za osobe u razvodu. Potrebno je da osoba koja pruža podršku bude emotivno stabilna, empatična, racionalna, strpljiva. Dodatni izvor stresa se javlja u situacijama kada se nekome požalimo, a sadržaja razgovora dovede do nerazumevanja ili čak do konflikta.

Kako možete pomoći sebi?

Dozvolite sebi pravo na grešku, bez osuđivinja i smookrivljivanja. Ne zaboravite koje sve pozitivne osobine posedujete, šta možete svakoga dana uraditi za sebe. Oprostite i sebi i drugima. Dozvolite drugima da nam olakšaju svakodnevnicu, potražite i primite podršku bliskih prijatelja i članova porodice. Ostanite u kontaktu sa drugima, obnovite stare kontakte, posvetite se svom zdravlju i aktivnostima sa decom.  Boravite na otvorenom, ako je potrebno razgovarajte sa stručnim licima koja se tom temom bave, takvi razgovori uvek donose olakšanje. Podsetite sebe na sposobnosti i veštine koje posedujete, oslonite se na njih, one i dalje tu, samo ih treba koristiti.

Osobi koja se nalazi u brakorazvodnoj krizi pomažu otvorenost i aktivno obraćanje za podršku i pomoć, kao i dobra procena gde i od koga se može dobiti odgovarajuća vrsta podrške. Stid, zatvorenost, samookrivljivanje i samostigmatizacija sputavaju obraćanje za pomoć i pronalaženje najboljeg načina za prevazilaženje stresnog perioda.

„Imao sam mnogo briga u životu, većina njih se nikada nije ni desila.“ Mark Tven

Jedan broj stresnih situacija se može jednostavno smanjiti ili potpuno eliminisati. Postoji tendencija kod ljudi u razvodu da, usled povećane osetljivosti i straha za budućnost, budu preokupljeni i brinu o stvarima koje se nisu dogodile, a možda se nikada neće ni dogoditi. Pridavanje znača perifernim događajima i sitnicama u ovom periodu dodatno oduzima energiju. Dobro je prikupljati informacije iz različitih izvora, ukoliko se treba pripremiti za neki kokretan događaj, ali takvi sadržaji mogu nepotrebno operetiti osobu i napraviti konfuziju. Zato je dobro pronaći manji broj kvalitetnih i pouzdanih izvora informacija.

Pronaći izvor pozitivne energije

Razmislite koje osobe, mesta i aktivnosti vam daju energiju. Izdvojite vreme za sebe. Nekad je dovoljno 20ak minuta da se provedemo u aktivnosti koja nas ispunjava i da se osećamo bolje. Dobro je posvetiti se nečemu smo smo davno želeli ali nismo imali dovoljno vremena. Ne samo da ćemo sebi pruštiti zadovoljstvo, već ćemo imati prilike da upoznamo nove ljude, sa sličnim interesovanjima, sa kojima nećemo razgovarati o aktuelnim problemima. Isto tako, prepoznajte osobe i situacije koje vas „prazne“. Posle kojih se osećate kao da vas je neko isključio iz izvora za napajanje. Takve susrete i okolnosti možemo kontrolisati i smanjiti njihov negativan uticaj na nas, što ne znači da treba prekinuti kontakt sa određenom osobom ili izbegavati određena mesta, već neko vreme smanjiti izloženost njima, kao prvu meru samozaštite.

Šta je zaista važno?

Jedan od koraka u pružanju samopomoći jeste određivanje prioriteta. Kada se događaju tako dugotrajni i složeni životni procesi, sa brojnim neželjenim posledicama, zastanite i razmislite šta vam je zaista važno. Zapitajte se da li će konkretan događaj, koji vas trenutno opterećuje za godinu dana biti važan za vas. Stavite na papir svoj prioritet u ovom trenutku. Potrudite se da vaše misli, emocije i aktivnosti idu u pravcu ostvarenja vašeg pririteta. Sve ostalo je manje važno. Bilo bi lepo da se ostvare i druge želje, zadovolje i druge potrebe, ali ne može se sve odjednom postaviti na svoje mesto. Kada se trenutni prioritet zadovolji, druge stvari će se postaviti kao najvažnije, a onda njima posvetiti vreme i energiju. Ovakav stav ujedno i daje odgovor na često postavljeno pitanj: „Da li vreme leči sve?“ Odgovor je : „Ne“. Vreme ne postavlja stvari postave na svoje mesto, postavljate vi, ali vam je za to potrebno određeno vreme.

Autor: Marijana Vilimonović, psiholog savetnik

Izvor: Dnevni list "Danas"

Zabrane u partnerskom odnosu

Razlika između granica i zabrana

Da li moraju da postoje zabrane u parnerskom odnosu? Kada bismo imali takav stav da svako može da radi šta hoće, da li bismo imali zdrav partnerski odnos? Nekakve granice moraju da postoje. Da li moraju i zabrane? U čemu je razlika? Kada nam se nešto kod partnera ne dopada , na primer,  smatramo da se partnerka obukla previše  provokativno za neku priliku, možemo joj to dati do znanja porukom  „ja ne volim kada se tako oblačiš“, ako se takve situacije ponavljaju daje se druga poruka: „ako nastaviš da se tako oblačiš, to će biti jedan od razloga ukoliko budem raskinuo sa tobom, jer je to za mene neprihvatljivo“. Naravno, ukoliko je za nas ta stvar jako bitna i neprihvatljiva.Time je postavljanje granica. Druga osoba može da nastavi tako da se tako oblači. Na nama je ili da prihvatimo to i nastavimo dalje (čime pomeramo granicu) ili da prihvatimo to kao negativnu stranu partnera koja se pridružije svim ostalim njegovim osobinama, što će jednog dana možda doprineti razilaženju.

Primoravanje druge osobe da se ponaša u skladu sa našim očekivanjima na bilo koji način (verbalno, pretnjom, ucenom ili fizički) jeste postavljanje zabrane. Drugim rečima, ako nam se nešto ne dopada i za nas je ne prihvatljivo, možemo staviti do znanja drugoj osobi da je tako, da nam je to važno i za nas neprihvatljivo, ali nakon toga ne je možemo naterati da se ponaša u skladu sa našim očekivanjima.

Parovi koji su skloniji razvoju disfunkcionalnog odnosa jesu upravo oni u kojima se  zloupetrebljava razlika u raspodeli snaga. U svakom partnerskom odnosu postoji razlika u raspodeli moći. Negde je ta razlika veća , negde manja. Ne možemo, ne bi  trebali da budemo  i nikada nećemo biti potpuno istih snaga. Uobičajeno je da jedan partner zarađuje više od drugog (a to ne mora nužno biti značajno više i ne mora nužno biti muškarac), kao što je uobičajeno da je jedan partner fizički ili mentalno jači. Čak ni u osetljivosti nije ista raspodela, i ona se  može pretvoriti u oružje kojim se onaj drugi „kinji“ u parterskom odnosu.  Dakle, stvar nije samo u postojanju različite raspodele snaga, već u njenoj zloupotrebi od strane onoga koji je poseduje više, čime nanosi štetu svom partneru, partnerskom odnosu i porodici u celini.

Šteta je skoro uvek  uvek ugrožavanje fizičkog i mentalnog stanja druge osobe, ako uzmemo u obzir da i doživljeni stres, potisnusta i negativna osećanja utiču na naš organizam i mogu pokrenuti niz mentalnih procesa i stanja. Ne tako vidljivo na prvi pogled, ali svakako vidljivo vremenom, a suštinsko  ugrožavajuće za drugog jeste-  sistematsko sprečavanje njegovog razvoja.

Ako se neko ko je u odnosu sa nama postavlja tako da sprečava naš razvoj, time nam nanosi  veliku štetu. Naravno, to nam ne daje za pravo da okrivimo drugog za situaciju ili stanje u kome se nalazimo ili za naš lični razvoj. Kada se uoči postojanje štete, pravi odgovor je naša odgovornost.

Zabrana na razvoj

Poruku zabrane na razvoj dobijamo iz ponašanja drugog na različite načine, kroz sistematsko sputavanje ili ograničavaje  u svakodnevnom funkcionisanju u kući i na poslu,  održavanju i razvoju kvalitetnih odnosa sa drugima (uključujući i odnos sa sopsvenom decom), kao i održavanju i unapređivanju sopstvenog zdravlja.

Metode zabrane mogu biti suptilne: kroz komentare, nagovaranje da odustanemo od neke ideje ili plana, navođenje argumenata protiv sprovođenja neke aktivnosti, ali i u vidu otvorenog ispoljavanja nezadovoljstva, protivljenja, čak i vređanja , stavljajući nas u negativan kontekst, poredeći nas sa drugima u negativnom smislu, pripisujući osećaj krivice za različite moguće „posledice“ koje će se dogoditi ako to zaista sprovedemo, pretnje, zastrašivanja, ucenjivanja ili čak fizičkog onemogućavanja – sprečavanja da se sprovede „sporna“ aktivnost oduzimanjem sredstava koja su za to potrebna (kao što su novac, auto, vreme i sl.). Teško je reći šta je gore, da li otvoreno izjašnjavanje i postavljnaje „zabrane“ ili suptilno, indirektno sabotiranje, ne samo verbalno, već i kroz niz mogućih, veoma „kreativnih  rešenja“, kao što su : iznenadno prisećanje na neku hitnu obavezu u kojoj moramo i mi da učestvujemo, sprovođenje neke aktivnosti  „za inat“ nama, ignorisanje, dočekivanje „na nož“ kada se sve završi, prebacivanje danima nakon toga i povezivanje svih negativnih događaja sa tim događajem, čak i iznenadno pogoršanje zdravstvenog stanja koje će nas odvratiti od našeg plana.

Kako neko može drugome bilo šta da zabrani?

Ljudi koji gledaju sa strane iskreno se pitaju: „Kako neko može da ti zabrani bilo šta ?“. Osobe koje postavljaju zabrane su uglavnom uporne, osobe koje sâme nemaju zadrške i vođene su idejom „sve što hoću to i mogu.“  Dobra motivaciona afirmacija, ali pod uslovom da nije vođena destruktivnim impulsom.  Šteta što osobe koje imaju zaista kreativne i plemenite ideje nemaju ovakav pokretački motor koji će ih voditi od ideje do realizacije bez usputnih stanica, preispitivanja, sumnje i skretanja na stranputice, već pravo, direktno iz tačke A u tačku B. Tu nema sumnje da li sam u pravu, nema pitanja da li grešim, nema bojazni šta ću time da pokvrim...

A zašto bi neko hteo da upravlja drugom osobom, šta time dobija i kako to sebi može da dozvoli?

Osim što se radi o veoma upornim osobama, one takođe imaju osećaj da smo mi deo njih.  Polazeći od takvog doživljaja logično je da kako upravljaju svim ostalim delovima sebe tako upravljaju  i nama.  Jedan od razloga jeste upravo održavanje kompaktnosti svih postojećih delova , održavanje celine, čime se uspostavlja kakav-takav unutrašnji mir. Nemogućnost da drži pod kontrolom i taj deo „sebe“,  koji emitujemo kada izražavamo svoju volju, kod njih stvara nervozu, unutrašnji nemir, pobunu koja može dovesti i do agresivnog ponašanja. 

Zašto neko ostaje u takvom odnosu ?

-                   Da ne bi ulazili u konflikt.
    Ljudi koji izbegavaju konflikte prilagođavaju svoje ponašanje postojećim zabranama zarad  „mira u kući“. Takođe,  ne žele da one budu (odnosno njihova želja, potreba, ideja, aktivnost) izvor nesuglasica , što se takođe nameće tumačenjem od strane drugog partera.

-                 Zato što su im potrebne granice
     Potrebne su im granice postavljene od strane drugog, čak i ako su u vidu zabrana. Istovremeno doživljavaju unutrašnju pobunu ali i zahvalnost za postavljanje granica,  jer  sami nisu u stanju da ih postave.

-                 Potreba za autoritetom
     U ovu zamku često upadaju i oni koji su još kao deca imali pozitivan odnos prema autoritetu, te nisu razvili mehanizme kojima bi se suprotstavili neprihvatljivim, nepravednim ili zlonamernim zahtevima drugog. Takođe, to su osobe koje parnera doživaljavaju kao autoritet , ali ne samo partnera nego i druge (prijatelja, decu , kolege...) i  smatraju  da bi trebalo da svi jedni drugima budemo neka vrsta autoriteta,  koji se oslanja na međusobno poštovanje i uvažavanju, te je dovoljno reći , izraziti želju, potrebu ili molbu, a drugi će to razumeti , uvažiti, izaći u susret i slično. To znači da se filozofija ovih osoba zasniva na ideji da ćemo svi jedni pema drugima biti „dobri“. 

                Zato što se nalaze u zavisnom odnosu „ne mogu sa tobom, ne mogu bez tebe“, teško se odlučuju, na klackalici su između da i ne, ne mogu da donesu konačnu odluku, a i kada je donesu plaše se ili znaju da će kasnije pospustiti ili se kajati.

Radom na sebi ove osobe mogu usvojiti drugačijiji odnos prema konfliktnim situacijama i naučiti nove načine reagovanja u njima, ojačati svoje granice, prilagoditi svoju životnu filozofiju realnosti i na taj način doprineti ne samo svoj razvoju, već i razvoju kvalitetnog partnerskog odnosa.

Najčešće zabrane u vezama mladih 

Zabrana na kretanje. U predbračnim vezama se najčešće javlja želja jednog partnera da u svakom trebutku zna gde se drugi nalazi, stalno zivka, proverava, traži veliki broj informacija o tome gde je druga osoba bila, koliko dugo,  koje sve bio prisutan i slično. Neretko se dešava i da „bane“ tamo gde ste vi kako bi „snimila situaciju“ i umirila se.  Ovo je samo po sebi naporno za drugog partnera koji se u tim situacijama oseća kao da postoji kamera koja ga prati gde god da je, kao da je njegovo iskustvo u svakom trenutku i iskustvo onog drugog. Nevolja je još veća ukoliko partner otvoreno izražava nezadovoljstvo ili daje upustva, zahteve ili otvorene zabrane ukoliko mu se ne dopada gde planirate da idete i sa kim. Ukoliko se desi neka nepredviđena situacija, promena plana, mesta, prisustvo nekoga za koga osoba nije znala da će biti tu, to još više može provocirati partnera koji želi da ima drugog pod kontrolom.

Zabrana na oblačenje. Ljubomora je dobro poznat motiv za postavljanjem zabrane na oblačenje koje je po mišljenju partnera suviše izazovno ili provokativno. Jasno je da ovu zabranu uglavnom postavljaju muškarci, isto tako i da je oblačenje mladih devojaka ume zaista da bude previše provokativno ili izazovno.

Problem najčešće i jeste u tome što se kriterijum prihvatljivog ponašanja naknadno menja. Muškarca je upravo privukla devojka koja se tako već oblačila, ali sada postoji zahtev da se to promeni. On ne uzima u obzir da je napravio izbor i da ima druge opcije u skladu sa svojim novim kriterijumima. Ali to ne želi, jer ga devojka u skladu sa tim kriterijumima ni ne privlači, što ga vodi u začarani krug iz koga izlazi tako što postavlja jasan zahtev, odnosno zabranu.

Zabrana na druženje. Iza ovakvog zahteva najčešće stoji strah da će druge osobe, bliske prijateljice/prijatelji uticati na našeg partnera na način koji nama ne odgovara. To dovodi do najčešće onih suptilnih varijanti zabrana, koje u braku prelaze u otvorene zabrane, odnosno pravila sa kim osoba može da se druži (izlazi , posećuje ili zove u goste), a sa kim ne.

Zabrana na prošlost. Možda zvuči čudno onima koji nisu imali dodir sa ovakvom zabranom, ali ona zaista postoji, pogotovo među mladima  i u predbračnim vezama. Nastaje kada se jednom partneru ne dopada nešto iz prošlosti (iskustva) onog drugog. „ I šta onda ?“ pitamo se svi osim onih koji su u vezi sa takvom osobom. Onda postoji nekakav zahtev da se osoba na neki način odrekne tog dela svoje prošlosti. Pokajanjem, iskupljenjem, prekidanjem bilo kavih veza sa „zabranjenim“ sadržajem. Nevolja je što ovi procesi „brisanja prošlosti“ jako dugo traju, možda čak i doživotno , odnosno dok se veza ne prekine.

Zabrana na intimu. Kada partner smatra da ima pravo i da mora znati sve što ima veze sa onim drugim. Znači da nemamo pravo na svoju intimu. Problem nastaje kada želimo da nešto  jednostavno zadržimo za sebe, ne želimo o tome da razgovaramo  ili ne u tom trenutku.

Zabrane u bračnim odnosima

Zabrana na slobodno izražavanje svog mišljenja. Partneri često upadaju u zamku koju pravi takozvano „mi“. Mi imamo, mi hoćemo, mi mislimo... Dešava se i da mislimo drugačije, što dovodi u problem one parove u kojima jedan partner nije u stanju to da toleriše i postavlja zabranu na iznošenje drugačijeg mišljenja.

Zabrana na mišljenje. Ne samo da postoji zabrana na iznošenje mišljenje već i na samo mišljenje, ukoliko se ono razlikuje od mišljenja drugog. Tako, jedan partner zahteva ili vrši pritisak na drugog da misli drugačije.

Osim toga česte su i zabrane na kontakt sa članovima primarne porodice, slobodno vreme, hobi, odmor, uživanje, razvoj autentičnog odnosa sa detetom itd.

Zabrane posle braka

I nakon razvoda parteri nastavljaju komunikaciju, ako ne verbalnu i direktnu, onda kroz postupke ili koristeći decu, koja postaju „pogodna“ za nastavak partnerskog odnosa i zabrana u njemu. Na taj način se nanosi šteta drugom roditelju, detetu i njihovom odnosu. Onaj roditelj sa kojim dete živi je sklon uspostavljanju zabrane na viđanje i komunikaciju  sa detetom, dok onaj drugi  sprovodi  zabranu na izlazak iz zemlje sa detetom (odlazak na letovanje, zimovanje i sl.), dok su oba (bivša) partnera nakon razvoda sklona zabrani na slobodan život onog drugog.

Zašto je važno da se zabrane prepoznaju?

Važno je da se zabrane prepoznaju, kao i način na koji učestvujemo u njihovom sprovođenju, da bi na njih adekatno reagovali,  kroz otvoren razgovor u okviru partnerskog odnosa ili sa stručnim licem, sa pronalaženjem motiva koji je doveo do njihove pojave.  Osim što same komlikuju partnerski odnos, zabrane ujedno ukazuju na postojanje nečega što stoji iza njih, a to može biti neka karakteristika jednog od partnera, oba partnera ili njihovog odnosa. Zabrane retko kada nestaju same od sebe, u stanju su da podrivaju odnos i stvore plodno tlo za razvoj niz drugih problema u pojedinačnom i zajedničkom funkcionisanju partnera , ali i porodice u celini.

Autor: Marijana Vilimonović 

Izvor: Dnevni list Danas

Upotreba nagrade i kazne u vaspitavanju dece

Upotreba nagrada i kazni je jedan od načina na koji odrasli ukazuje detetu šta je dobro a šta loše. Odrasli imaju sliku o tome koja ponašanja kod deteta žele da podstaknu,  a koja da umanje, odnosno eliminišu. Da li treba koristiti ova dva mehanizma u procesu vaspitavanja dece, pitanje je na koje često dobijamo odgovor u knjigama i člancima iz oblasti roditeljstva.

Ambivalencija

              Prema ovoj vrsti učenja ispoljava se, rekla bih, javna ambivalencija. Jedni su za, drugi protiv.

Moje zapažanje je da roditelj koji redovno prati savete stručnjaka vezanih za ovu temu posle nekog vremena upada  u  konfuziju. Dešava se da jedan dan pročitamo članak o tome kako treba koristiti pohvalu i tako uticati na samopouzdanje deteta, a drugi dan kako ne treba previše hvaliti dete kako bi imalo realnu sliku o sebi. Što se tiče kazne, fizičko kažnjavanje se uglavnom osuđuje, dok se o drugim vrstama kazni jako malo govori. Takođe, postoje i predrasude prema ovoj vrsti učenja, jer je sama reč „kazna“ je neprijatna.

Na jednom mestu se ističu pozitivne karakteristike ovih metoda, a na drugom mogući negativni efekti. Iako deluje protivrečno, najčešće su svi ti saveti i stavovi zapravo tačni.

Kada se roditelj nađe u konkretnoj situaciji opet ostaje otvoreno pitanje: Da li treba da koristim nagradu/kaznu? Da li se treba prilagoditi osobinama i uzrastu deteta ili situaciji? Nastavnici koriste razne metode kažnjavajnja kako bi održali disciplinu na času.

U svakodnevnom kontaktu sa detetom, ukoliko dobro poznajemo mehanizme delovanja ove dva sredstva, sve njihove efekte (pozitivne i negativne), sami možemo odgoviri na svako od ovih pitanja. Postoje dve opšte napomene vezane za ovu vrstu učenja. Nije u pitanju jedan mehanizam, već dva. Nagrada i kazna samo u osnovi imaju isti zakon delovanja, ali se onda razdvajaju i imaju sasvim drugačiji način primene, efekte koje izazivaju i pravila koja ih prate. Druga važna napomena je da obe (nagrada i kazna) imaju svoje pozitivne i negativne strane.

Zašto je dobro imati jasan stav?

Iako je način funkcionisanja nagrade i kazne svima uglavnom poznat i izgleda jednosavan, nije uvek tako. Prestanak neprijatnsti je takođe jedan oblik nagrade. Loše posledice kažnjavanja zaista postoje, ali one ne nastaju zato što je kažnjavanje samo po sebi loše, već zato što se ne poznaju principi njegovog funkcionisanja. Nešto slično kao korišćenje kuhinjskog noža. Ako znate da je nož oštar toliko da možete da se posečete, zašto ga i dalje imate u svojoj kuhinji i koristite svakodnevno? Zašto ga niste izbacili iz upotrebe, kada realno možete biti povređeni ? Zato što poštujete principe i pravila negovog korišćenja, od njega imate korist ali ste istovremeno svesni i imate u vidu de je opasan, zato ga koristite jedino tako da  ne nanosite štetu ni sebi ni drugima.

Najčešće greške

Dobro je upoznati se sa mehanizmima i principima učenja putem nagrade i kazne, a onda  odlučiti o tome kada će se i kako koristiti. Ako to ne uradimo „hladne glave“ i onda kada nismo u konkretnoj situaciji sa detetom, može se desiti da odluku donesemo u stanju afekta (a najčešće se tako i izriču kazne). Kasnije se  ispostavi kao nepromišljena odluka koja je bila preterana ili koju je nemoguće sprovesti i tako upadamo u sopstvenu zamku da ispadamo nedosledan roditelj. Odluka pada u stanju afekta, što je najveća greška. 

Kako da donesemo odluku i stav da li treba koristiti nagradu i kaznu? Kao i u drugim situacijama donošenja odluke, prvo se moramo dobro upoznati sa mehanizmima nagrede i kazne. Šta je to učenje putem nagrađivanja i učenje putem kažnjavanja, kako deluju u različitim uslovima, na različitim uzrastima, a nakon toga oceniti da li se to uklapa i na koji način u naš koncept discipline i roditeljstva uopšte.

Postoje i greške kojih su roditelji manje svesni od gore navedene. Problem je kada ne znamo da je neko naše ponašanje nagrađujuće za drugog i kada nismo svesti da svojim reagovanjem kažnjavamo dete, tako da će se u budućnosti ustručavati da tako nešto ponovi. To praktično znači da svojom reakcijom (koju pripisujemo svoj prirodi, karakteru) možemo uticati da se dete suzdržava, odriče ponašanja koje je dobro za njega, koje niste želeli da „ugušite“. Tipičan primer za to je inicijativa. Mnogi roditelji svojom kritikom izazivaju neprijatnost kod deteta (kažnjavaju ga zapravo) godinama, da bi se kasnije, kada dete uđe u pubertet, žalili na njega, jer ga ništa ne zanima, provodi slobodno vreme tako što „bleji“ i slično.

Učenje nagradom i kaznom koriste roditelji, vaspitači, dreseri životinja, mlade supruge u nadi da će promeniti svoje muževe...Poređenje sa dresurom životinja ne bi trebalo biti uvredljivo za nas, naprotiv, može nam samo potvditi da ovaj vid učenja funkcioniše ne samo  kada nema verbalne komunikcije, već ni svesti o učenju. Efekat nagrade postoji bez obzira da li smo svesni da smo nagrađeni ili ne. Jedan od zadataka odraslog je takođe da oseti kada sve (nenamerno) nagrađuje dete, a kad ga kažnjava. To ne znači da kaznu ne treba objasniti, da ne treba zajedno sa detetom sesti i pronaći motiv takvog njegovog ponašanja, već znači da i nagrada i kazna funkcionišu najviše na nivou delanja. Pretnja kaznom nije kazna, pohvala koja nije praćena fizičkim kontaktom i gledanjem u oči nije prava nagrada.

Dobre strategije

1.    Formulisati granice

Granice bi trebalo definisati tako da budu jasne i predočiti ih detetu. Naknadno saznanje deteta da je prekršilo granicu (prekršilo pravilo) stvara kod njega negativne emocije kao što su bespomoćnost ili ljutnja. Roditelji (a nastavnici u školi) bi trebalo da imaju isti kriterijum koji svi dosledno poštuju. One mogu i da se redefinišu (menjaju) kada dete svojim razvojem ovlada novim veštinama i više nema potrebe da prethodne granice ostanu, u posebnim situacijama (kada je dete bolesno, na odmosru i sl.) i kada se pokaže da nisu dobro i jasno definisne. Postarati se da one detetu budu jasne, pravedne, logične, u skladu sa uzrastom i poterbama deteta. Možete formulisati vrlo jasno pravilo, ali ako ono ne poštuje zdravu logiku ili ako nije u skladu sa bazičnim potrebama deteta, ono će ga konstantno kršiti, bez obzira na kazne.

2.    Nikada ne donositi odluke u stanju afekta.

Ne određivati kaznu u stanju afekta, dok smo ljuti, uplašeni ili uznemireni. Velika je verovatnoća da ćete se predomisliti kasnije i ublažiti kaznu što nikako ne daje dobar efekat, moguće je čak da kazna izrečena u afektu ne bude sprovodiva u realnosti ili da ne bude formulisana mudro, tj. da kaznimo sami sebe. Ako smo uznemireni ili ljuti najbolje je reći detetu da smo sada jako ljuti i da ćemo razgovarati kasnije, što će dati detetu i dobar model kontrolisanja sopstvenih emocija.

3.    Upoznati se dobro sa mehanizmima delovanja ove dva sredstva i u skladu sa tim doneti stav o tome da li ćemo ih koristiti, imajući u vidu stil roditeljstva kojem pripadamo

4.    Razvijati kod deteta toleranciju na frustraciju. Granice sprečavaju dete da uradi ono što želi, tada ga frustriramo. Da bi ostalo u okviru garnica ono mora naučiti da trpi fustraciju koju mu one stvaraju. Zato je važno da su one optimalne, ni previše zahtevne ni previše popustljive.

Prevazilaženje ambivalencije – donošenje odluke

Korak 1. Kada se radi o korišćenju nagrade i kazne pogrešno je stavljati na isti tas sa jedne strane nagradu, a sa druge kaznu. To su dva različita sredstva koja se ne mogu porediti. Osnovna razlika je u tome što se nagradom podstiče usvajanje novog i zadražavanje poželjnog ponašanja kod deteta, dok se kaznom ne usvaja novi oblik ponašanja, već dete uči da se suzdržava od ponašanja koje već ima u svom repertoaru, a za koje smatramo da je loše. Vremenom bi trebalo da usvoji stav o dobrom i lošem i sam sebi brani određena ponašanja.Važno je znati da se kaznom ne eliminiše nepoželjno ponašanje, već inhibira (dete se uči da se suzdržava), ali i dalje zna tako da se ponaša. Dakle, prvo moramo imati dva procesa donošenja odluke, jedan za nagradu, jedan za kaznu.

Korak 2. Sagledati u celini npr. nagradu. Ovaj korak podrazumeva da ste se detaljno i pravilno upoznali sa svim pozitivnim i negativnim efektima korišćenja nagrade, kao i šta sve može biti nagrada. Ovde nema prostora detaljnije o tome govoriti.

Korak 3. Sagledati u celini pozitivne i negativne strane nekorišćenja nagrade (šta se događa kada ne koristimo nagradu).

Korak 4. Na osnovu svega prethodnog, doneti odluku imajući u vidu sva objektivna saznanja, osobine deteta i način na koji želimo da vaspitamo dete. Jedna varijanta te odluke bi mogla da glasi: „Hoću da koristim nagradu zato što želim da mi dete izgradi pozitivnu sliku o sebi, da se vodim pozitivnim vaspitanjem, da gajim prijateljski odnos sa detetom itd. svestan toga da može postati npr. pohlepno i zato neću koristiti materijalnu nagradu, osim u posebnim situacijama“.

Isti niz koraka je potrebno uraditi i u donošenju jasnog stava o kazni (što je još važnije, jer je kazna mnogo delikatnije i opasnije sredstvo od nagrade).  

U školskom sistemu

U školskom sistemu se koristi sistem nagrade i kazne. Pitanje je da li je moguće poštovati pravila školskog sistema i dobrog korišćenja nagrade/kazne. Postojeći principi kažnjavanja krše neke od osnovnih pravila korišćenja kazne i na taj način nanose štetu. Evo nekih primera:

1. Doslednost – Jedan od uslova upotrebe kazne jeste da se koristi uvek za isto ili slično ponašanje. U školskom sitemu je to nemoguće. Ako misli da koristi kaznu, nastavnik mora svaki put za isto ili slično ponašanje isto reagovati. Da li je to moguće uopšte sprovesti? Da li svi učenici za isti prekršaj dobijaju istu kaznu? Nedosledno kažnjavanje nema nikakvog efekta na neželjeno ponašanje i predstavlja mučenje za dete, dok odrasli gube vreme za njegovo vaspitavanje. Takođe, kada se izričito ne zabrane i dosledno ne kazne, druga deca viđeno ponašanje tretiraju kao prećutno dozvoljeno. Nije redak slučaj da se dete udalji sa časa kada ometa nastavu, što za njega može predstavljati nagradu, a ne kaznu, ukoliko mu je lepše biti van učionice.

2. Intenzitet kazne mora biti najviši mogući za datu situaciju. Ovo pravilo se u školskom sistemu ne poštuje. Predviđen sistem podrazumeva postepeno kažnjavanje – prvo usmena opomena, zatim razgovor sa roditeljima, psihologom, ukor razrednog starešine, nastavničkog veća, direktora... Drugim rečima, dok kazna „dopre do njega“, on je napravio već niz drugih prekršaja.

3. Uvremenjenost – ako se i koristi kazna ona ima efekta na ponašanje koje se želi suzbiti jedino ako sledi u kratkom vremenskom roku nakon njega. Sva ispitivanja delovanja kazne ukazuju na vreme kao bitan faktor njenog efekta. Bez obzira na to, predviđen sistem kažnjavanja u školama ne poštuje ovo pravilo, čime kazna gubi svoj efekat a samim tim i smisao. Može se desiti da dete zaboravi šta je uradilo dok ga stigne „prava“ kazna ili da mu do kraja godine ostane  nekakav ukor iako se ono popravilo, odnosno, dete ostaje „zaboravljeno u kazni“, kojom se više niko ne bavi dok ne napravi sledeći prekršaj.

Pored ovog moramo imati u vidu da istovremeno na dete deluju i drugi oblici učenja, roditelj uči dete, pokazuje kako se nešto radi, po sistemu „gledaj i uči“. Odrasli  predstavlja model čije se ponašanje može usvojiti - „postati svoje“  u svakom trenutku i kada smatra da takvo ponašanje dete ne treba da sledi.

Završićemo citatom sa preporukama koje daje Otac Tadej o vaspitavanju dece, a koje su u skladu sa ovim tekstom i svakodnevnim sitacijama:

„ Ako u gnevu hoćemo da ga ispravimo ili nešto postignemo, ništa nećemo postići, samo ćemo povrediti i njega i sebe. Ako hoćemo dete da izvedemo na pravi put, treba da ga savetujemo. Ako ono neće taj savet da primi odmah, treba da ga pustimo da se sam smiri i onda, sa puno ljubavi, da mu izložimo da to što je pogrešio nije dobro za njega. I dete će onda to prihvatiti, kada je to od srca-srcu. Ali ako hoćemo po svaku cenu da ono bude onako kako mi hoćemo, onda od toga nema ništa. Kada dete neće da posluša, ne treba ga tući, nego mu treba usaditi volju da čini dobro.“

Autor: Marijana Vilimonović

Izvor: Danas

Izbor partnera – izbor drugog roditelja

 Konflikti među supružnicima  koji nastaju „zbog dece“, uglavnom se svode na kritikovanje onog drugog roditelja zbog toga što je takav kakav jeste.  Jedan od kriterijuma izbora partnera jeste upravo način na koji vidimo tu osobu kao roditelja. Žene biraju muškarce koji prema njihovim kriterijumima imaju neke važne osobine. To su obično smirenost, tolerancija, razumnost ili energičnost, inicijativa, otvorenost, inteligencija , potencijal za „ kvalitetno“ potomsvo. Muškarci biraju empatične, brižne, tople ili pak ambiciozne, brze, sposobne... Spoj često bude takav da se međusobno dopunjavaju, na primer,  ja imam smirenost, ti imaš inicijativu, pa zajedno činimo jednu dobru celinu. Prećutna pretpostavka je da će biologija tačno znati šta da uzme od jednog, a šta od drugog , tako da  će njihovo potomstvo biti savršeno.  To zvuči kao logičan i dobar izbor.

Partneri koji su se našli po principu „suprotnosti se privlače“ mogu dugo da funkcionišu kao dobar duet. Ali kada se pojavi treći ,  četvrti član porodice, celina počinje da se razlaže na njene sastavne delove. Majke očekuju da se onaj uvek smiren, pomalo pasivan čovek malo razdrma, probudi, preuzme ponekad kormilo od nje ili da se onaj previše energičan malo smiri i postane nosioc mira i stabilnosti u domu. Očevi očekuju da energična i dominantna majka postane blaga, tolerantna i popustljiva, a da ona koja je topla i nenametljiva bude dobar autoritet deci itd.

Sa rođenjem i razvojem deteta menjaju se i prilagođavaju roditelji. Međutim, glavne crte ličnosti, dominantne osobine,  uglavnom ostaju nepromenjene. Iz tog razloga jedan ili oba roditelja mogu osećati da ga drugi roditelj stavlja u situacije u kojima se od njega očekuje da dâ  baš ono što nema.

Reakcije u ovoj situaciji mogu biti različite, od bespomoćnosti do agresije. Ako su uvereni da tu osobinu ne mogu ni razviti , pod parolom „ja sam takav kakav sam“, moguće je da će se u ovoj situaciji osećati bespomoćno, dok razmišljanje „znala je (ili znao je) kakav sam ja i to joj nije smetalo, a sada odjednom  očekuje od mene nešto drugo“ može da izazove ljutnju i bes . Kako do ovakvih situacija zapravo dolazi ? Postoji više mogućih varijanti, one koje najčešćemo susrećemo u praksi su:

Pasivan otac, dominantna majka

 Pasivan otac ne inicira aktivnosti vezane za dete, nerado obavlja samostalnu brigu i negu deteta, ne donosi samostalne odluke, vreme provedeno sa detetom ne koristi za produbljivanje odnosa sa njim. Najčešće  se  dešava se da je to zapravo njegovo „prirodno“ stanje, odnosno da je takav bio i pre nego što se dete rodilo. Ovakvi očevi su često u senci majke, koja dominira u vremenu provedenom sa detetom, radnjama vezanim za brigu i negu oko deteta, aktivnostima sa njim i slično.

Nije retkost da je izbor njihovog partnera, tj. partnerke upravo osoba suprotnog karaktera, aktivna, uvek spremna za akciju, reaguje brzo, ima inicijativu, zna kako, kad i šta treba da se radi. Neretko pokušava i njega da ubaci u svoje akcije i planove, svoju organizaciju. To pasivne tate čini još pasivnijim. On nema načina, spobnosti, veštine, energije,  da se „izbori“ za svoje mesto.

Ponekad mu takva situacija baš  i odgovara, u njoj se oseća „uljuljkano“ , bez nepotrebnih frustracija, brige i odgovornosti. Ponekad i preterano dominantnoj majki ta situacija odgovara: može da organizuje aktivnosti  kako njoj odgovara, pravi izbore samostalno, nema rasparve, nema iznenađenja. Raspodela je odlična, svi su zadovoljni. Pa šta je onda tu problem? Vremenom, otac dolazi u situaciju da ga njegova pasivnost stavlja u „službu“ majke. Prinuđen je da preuzme ulogu izvršioca zamišljenih planova i organizacije. On postaje nezadovoljan, jer hoće da bude stvarno pasivan, ne „kobajagi“, prebacuje majci što se toliko zadržava na poslu i zapostavlja decu , a majka nikako ne voli da joj neko kaže da zapostavlja decu...pa veli „ niko nije kriv što on nema posao,  ima kraće radno vreme  ili mu je posao bezveze i nebitan pa može da dođe kući ranije“ i slično.. Šta se stvarno dešava? Oboje se ponašaju u skladu sa svojom prirodom , što se ovom drugom (više) ne dopada.

  Dobar i loš policajac

Roditelj koji malo vremena provodi  sa decom, a svestan je toga , ne želi da to vreme provede tako što će vikati na njih i glumiti strogoću.  Naprotiv,“dobar je“ i popustljiv. Dobar u očima malog deteta, ali da li je zaista dobar za njegov razvoj i kako ta dobrota utiče na funkcionisanje porodice? Kada tata puno radi , pokušava da nadomesti propušteno za kratko vreme kada je sa decom, dopušta ono što majka brani, ispunjava želje.... Može se desiti da je tada umoran ili da su deca umorna i pospana, pa  ga supruga zatiče kako drema, dok mališa gleda borbu do smrti na nekom od omiljenih TV programa. Drugi roditelj, odnosano majka u ovom slučaju,  ima ulugu da izigrava lošeg policajca i zavodi red, kako bi progurala dvadeset i četiri časa sa što menje problema. Zato,  kada otac dođe sa sažaljivo-popustljivim stavom (kao dobra vila), ne samo da može da iritira već umornu majku, koja očekuje da dobije „pojačanje“ u vaspitnoj borbi, nego je time stavlja u poziciju da postane još oštrija i zahtevnija, kako bi održala balans . Čak se i deca mogu bolje ponašati prema roditelju koji manje vremena provodi u njihovom dislipinovanju. Ređe ulaze u konflikt sa njim, više se trude i sarađuju, što može davati sliku kao da je on bolji roditelj ili da ga deca više vole. Nakon takvog zaključka, drugi roditelj biva još više nezadovoljan.

Tolerantna, popustljiva majka i strog otac

Ova majka je zaista brižna, ali i popustljiva, ne želi da frustrira dete ( ali ni da ono frustrira nju), izbegava konflikne situacije, ide linijom manjeg otpora - što autoritarnom ocu  smeta. On želi da, posle napornog radnog dana, uđe u kuću u kojoj vlada red. Očekuje da majka kontoliše situaciju, a deca budu poslušna. Ne preostaje mu ništa drugo nego da i on (kao majka iz prethodnog primera) pretera u svojim zahtevima kako bi povratio balans. Često ima osećaj da bi, da nema takve njegove reakcije, „njihov brod i oni na njemu potpuno potonuli“. Nesreća je što tom prilikom ume da uruši ionako slab autoritet majke pred decom, ističući pred njima sve njene nedostatke.

Kod nekih parova konflikti koji nastaju  u vezi sa  roditeljskim ulogama mogu  toliko narušiti njihov partnerski odnos, atmosferu u kući, pa i samu brigu o deci, da se u nekim slučajevima navode i kao uzrok za razvod braka. Iako možemo da pretpostavimo da različiti oblici ponašanja  supružnika  u odnosu na decu nisu pravi ili jedini uzrok njihovog razvoda,  ne smemo  zanemariti njihovo negativno dejstvo na kvalitet i zadovoljstvo partnerskim odnosom . U praksi se ispostavlja da i nakon razvoda bivši supružnici imaju isti problem, jer oboje nastavljaju sa primenom svojih metoda u odnosu na dete, čime je ovaj drugi i dalje nezadovoljan.

Uticaj različitih roditeljskih pristupa na decu

Deca mogu da izvuku korist iz situacije kada su roditelji veoma različiti po karakteru, jer svaki pristup daje nešto dobro. Ovakva situacija može čak doprineti razviju različitih socijalnih veština kod dece, jer postaju fleksibilniji, imaju prilike da vide kako se prihvataju različiti stavovi i rešavaju konflikti na zreo način. Međutim, kada su pristupi roditelja toliko različiti da se npr. za iste stvari dete kod jednog roditelja kažnjava, a kod drugog nagrađuje, onda dete može biti zbunjeno, dovedeno u situaciju da ne zna tačno šta se od njega očekuje. Sa druge strane, ako nesuglasice među roditeljima nemaju konstruktivno rešenje, već prerastaju u svađe, predstavljaju izuzetno neprijatna iskustva za decu. Dete čuje da se roditelji svađaju „zbog njega“, zbog nečeg u vezi sa njim , čuje da se spominje njegovo ime i to može protumačiti na takav način da se oseća kao pravi krivac za njihov međusobni konflikt. Može zaključiti da nešto u vezi sa njim nije u redu i da se zato mama i tata svađaju, ali ni samo neće znati šta je to. Ovakve zaključke deca još dugo nose sa sobom i skoro nikada ih neće eksplicitno reći roditeljima, već će ih prihvatatiti kao činjenicu, jer po njegovoj logici i roditelji to znaju , pa zašto im onda o tome govoriti. „Da nema mene, mama i tata bi se lepo slagali i voleli“- sledeći ovakve misli i osećanja, deca često  preuzimaju na sebe ulogu krivca, ali i pomiritelja, pa ubuduće pokušavaju da zadovolje roditelje ili urade nešto kako bi oni bili složni. Ako se na primer dete slučajno razboli i primeti da roditelji zakopavaju ratne sekire kako bi se zajedno fokusirali na brigu o njemu, može zaključiti da je njegova bolest dobra alatka za uspostavljanje primirja među njima.

Nije sve tako crno

Pronađite pozitivne strane u roditeljskom stilu drugog roditelja. Sigurno postoji neka prednost , kvalitet u njegovom odnosu prema deci . Često se dešava da su popustljive majke zaista nekada zahvalne što otac koristi svoj autoritet kako bi decu „doveo u red“, inače bi joj se popela na glavu. Sigurno da je energična, uvek prisutna, aktivna majka, ponekad zahvalana tati koji svojim karakterom malo  uspori sve akcije koje je isplanirala, spusti ih na zemlju, sagleda iz drugog ugla. Vašu različitost možete da iskoristite kao prednost ako su vaša deca među sobom različitih karaktera,  jer zajedno uvek imate na raspolaganju neku od metoda koja daje efekat.

Razlika u karakteru roditelja ima svojih prednosti (a deca su ta koja najbolje znaju da ih pronađu i iskoriste), dok mane umeju da naprave konflikt među njima, što dalje utiče ne samo na kvalitet roditeljstva, već i na kvalitet njihovog  partnerskog odnosa. Potreban je trud oba roditelja kako bi jaz bio manji, a zadovoljstvo roditeljstva veće. 

Šta je važno za prevazilaženje ovakvih situacija?

Saradnja  -  Potrebno je da mama i tata sarađuju - slično kao kada radite timski, zajednički rad na poslu,  morate da se prilagodite drugoj osobi ako mislite da uspešto završite zajednički projekat. Da bi se to ostvarilo nikada ne bi trebalo gubiti iz vida da je cilj - dobro odrađen posao (u ovom slučaju briga i nega deteta). Naravno i tu se dešava da jedan zabušava, ali i za to postoji rešenje - otvoren razgovor, prihvatanje svog dela odgovornosti, pronalaženje pravog uzroka koji jednu osobu sprečava da kvalitetno obavlja svoj deo, što se može jedino uz međusobno razumevanje i uvažavanje.

Aktivno slušanje - U ovakvim situacijma supružnici zaista govore šta tačno žele i kako se osećaju, nema ničeg između redova. Razgovarajte o ovom i drugim problemima onda kada ste oboje relativno odmorni, kada niste u žurbi i pod pritiskom.

Roditelji, na istoj ste strani - Nema dve strane, oboje ste roditelji, neko se u toj ulozi snalazi  sa manje, neko sa više poteškoća. Važno je da ne trošite energiju u dokazivanju ko je u pravu i čije su metode bolje. Umesto toga uložite energiju u prepoznavanje što više različitih načina na koji možete da zadovoljite potrebe vašeg deteta. Zadovoljene potrebe deteta i njegov pravilan razvoj su jedino merilo vašeg zajedničkog uspeha.

 Složite se da se ne slažete - „Agree to disagree“,  fraza koja se retko koristi u našem jeziku, a služi upravo prekidanju konflikta i prihvatanju različitosti – složite se da se ne slažete. Time ne prihvatate da je način na koji razmišlja onaj drugi ispravan, ali tolerišete da postupa u skladu sa njim, zadržavajući istovremeno svoj stav, kao i slobodu ponašanja u skladu sa svojim stavom. Ne očekujte dramatične promene, ni od sebe ni od drugog roditelja. Prihvatite različitosti. Kada je to potrebno, složite se da se ne slažete.

Razvijajte se zajedno - Vratimo se priči sa početka, definišite koja je to osobina koja vam nedostaje, a našli ste je u vašem partneru. Potrudite se da je razvijete kod sebe i pomozite parteru da razvije onu koju je pronašao kod vas. Zašto da budete dve polovine kada možete da budete dve celine, tako će dete će imati dva „cela“ i zadovoljna roditelja.  Ne plašite se promene, ona ne mora da bude ekstremna, naprotiv, potrebno je da se malo približite,  ublažite svoj pristup i približite za jedan korak ka onom drugom.

Autor teksta: Marijana Vilimonović, psiholog savetnik
Izvor: dnevni list " Danas"