Lice i naličje darovitosti

Lice i naličje darovitosti /Dnevni list Danas/Psihologija

Darovitost je, kao što sama reč kaže dar, dar od Boga. Za nekog ko ima talenat u našem narodu se kaže „ima žicu“, ima ono „nešto“. Dobro, mora on i da se potrudi, da vežba malo tu svoju posobnost, ali drugi mogu da se trude koliko god hoće, ali ako nemaju „žicu“ , ne vredi im ništa......- See more at: http://www.danas.rs/dodaci/psihologija/lice_i_nalicje_darovitosti.62.html?news_id=279559#sthash.JBBjkC6i.dpuf

TALENTOVANO, DAROVITO, NADPROSEČNO DETE

              

Talentovano, nadareno,  nadprosečno, darovito dete... izrazi koje  u svakodnevnoj komunikacji koristimo kao sininime, dok neki vole da kažu „dete genije“, što često ne odgovara pravoj slici genijalnosti, ali označava dete koje se po nečemu ističe u odnosu na drugu decu. Nešto precizniji termini su „potencijalna darovitost“, koja označava da dete poseduje potencijal koji mu omogućava da se neka njegova sposobnost razvije do određenog stupnja. Uz određeno vaspitanje i negu ( a ovde na scenu stupamo mi roditelji i škola) ovaj potencijal se manifestuje kao nadprosečno postignuće deteta, što zovemo „produktivna darovitost“. Nećemo pogrešiti ako svako dete tretiramo kao potencijalno darovito, u smislu da mu obezbedimo vaspitne i obrazovne uslove  koji će mu omogućiti da razvije i manifestuje svoje sposobnosti u okviru svojih kapaciteta.

Darovito dete prepoznaju roditelji, a najčešće vaspitači i učitelji, jer ih je najlakše prepoznati upoređujući ih sa vršnjacima, u vršnjačkoj grupi. Prepoznaje se kao dete koje radi brže, bolje, pre, više, uspešnije i drugačije od druge dece istog  uzrasta i koja u tome što radi imaj dosledno bolja i viša postignuća. Njegova darovitost je delimično urođena, te uz određene osobine ličnosti i spoljašnje faktore (pre svega emocionalnu i socijalnu podršku) ispoljava se kao izuzetno postignuće u jednoj ili više oblasti. Dete može biti nadareno tako da mu ide od ruke sve čega se lati, lako, bez puno napora postiže iznadprosečne rezultate ili može biti izuzetno darovito samo u jednoj oblasti i tada kažemo da ima talenat. Iako  pojam „talenat“ u svakodnevnom govoru često vezujemo za umetničko izražavanje (crtanje, pevanje, gluma...) talenatovano dete može biti i za sport, matematiku i bilo koji drugu oblast. Jednim imenom možemo ih zvati darovita deca, bez obzira da li se ističu u jednoj ili više oblasti.

Šta kada se prepozna da je dete darovito? Roditelji, ne samo darovite dece, u nameri da podrže detetov razvoj, tragaju za adekvatnom sekcijom, upisuju dete na umetničke radionice, crtanje, glumu, u muzičku školu ili na sport, strani jezik...Neki to rade  selektivno, po svojim kriterijumima ili kriterijumima deteta, neki prateći trend, neki sukcesivno- menjajući aktivnost iz godine u godinu ili  istovremeno- dete je član dramske, likovne i matematičke sekcije, pohađa muzičku školu i ide na odbojku  preko nedelje a vikendom na folklor. Možda izgleda kao preterivanje, ali jeste jedna od mogućih varijanti. U svakom slučaju, roditeljima ( bez obzira da li dete prepoznato kao darovito ili ne) nije lako da odluče na koju aktivnost, koliko često i kada upisati dete. Pored toga, roditelji imaju visoka očekivanja od škole i često su nezadovoljni ponuđenim dodatnim aktivnostima, njihovim programom i kvalitetom. Sa druge strane, učitelji/nastavnici (pa i roditelji) imaju velika očekivanja od talentovane dece i ne samo od talentovane dece. Osim da isprate redovan školski program (koji za darovitu decu često nije zahtevan, ali podrazumeva višečasovno praćenje nastave i izvršavanje zadataka kod kuće) i sve vanškolske aktivnosti, od njih se očekuje izuzetan uspeh u svim oblastima, jer ona jesu „izuzetna“.  Sa treće strane, deci je dosadno ili su preopterećena, u školi se susreću sa nedostatkom izazova, a vanškolskih aktivnosti ima previše. Uz to, ne retko su usamljena i tužna zbog osećaja različitosti od drugih i imaju specifične potrebe koje često nisu zadovoljene.

PREDRASUDE

      Već u ovim relacijama roditelj- dete -škola, a i uopšte u stavovima društva prema darovitoj deci postoje predrasude koje nažalost imaju uticaj na odnos prema njima.

      Jedna od najčešćih predrasuda je da svako talentovano dete ima nadprosečnu inteligenciju. Predrasuda je da darovito dete, bez obzira u kojoj oblasti je njegov talenat, mora imati nadprosečan IQ.  Darovitost jeste neretko praćena visokom inteligencijom, ali to nije pravilo. Postoje osobe koje su izuzetno nadarene i postižu nadprosečne rezultate samo u jednoj oblasti (npr.računanje napamet), a da nemaju visoku inteligenciju. Ali uz ili od ove zablude potiče stav da ako je dete talentovano u nečemu, znači inteligentno je, pa mu ne treba više puta ili posebno objašnjavati, od njega se očekuje da sve razume iz prve i da se u skladu sa tim i ponaša , te svako ponašanje koje je suprotno tom očekivanju znači da je nevaljalo, neodgovorno ili bezobrazno, jer „ono sve zna“.

     Predrasuda je da su darovita deca uvek dobro prilagođena , da imaju manje problema i poteškoća od prosečnog deteta, te im je stoga potrebno manje pomoći i pažnje u sazrevanju. „Darovita deca će se snaći sama i bez potrebne pomoći sa strane.“ Ova zabluda itekako utiče na tretiranje darovite dece od strane društva ali i onih najbližih detetu. Sama činjenica da je dete sposobno da samo saznaje, donosi zaključke i u nekim sposobnostima nadmašuje sve iz svoje okoline, navodi na ideju da je to njihova generalna karakteristika u odnosu na savladavanje  svih  životnih veština i sposobnosti. To može koštati dete, najviše u sferi emocionalnog razvoja i socijalizacije, a bez savladavanja tih razvojnih zadataka neće biti u stanju da razvija i koristi svoj primarni talenat u odraslom dobu.

      Predrasuda je da bi dete trebalo uključiti u neki posebni program u  vrtiću/školi  tek ako  to „zasluži“ svojim dobrim ponašanjem ili rezultatima, odnosno ako bude dovoljno dobro da se u njega uključi. Naprotiv, sva darovita deca imaju pravo da učestvuju u programima koji su prilagođeni njihovim potrebama. Na drugačiji način, ali opet sa razlogom, za njih se kaže su deca sa  posebnim potrebama, jer su za njihov pravilan rast i razvoj neophodni programi koji zadovoljavaju njihove posebne potrebe u obrazovanju i vaspitanju. Darovita deca, kao i ostala deca, ponekad mogu da iskažu neuobičajeno, nepoželjno, ili neprilagođeno ponašanje, koje je često pokazatelj da detetove potrebe nisu zadovoljene.

  DAROVITA DECA MOGU BITI, JESU ...

 ...kreativna, slobodna,  uporna, samokritična, izuzetno radoznala,  tvrdoglava, izuzetno koncentrisana, dosetljiva, brza, osetljiva na kritiku, energična, buntovna, nemirna, nespremna da pokažu znanje, ćutljiva, sklona sanjarenju, povučena, usamljena i tužna zbog osećanja različitosti od drugih, mogu uživati u samoći i samostalnom radu, frustrirana ukoliko postoji velika razlika između pojedinih aspekata razvoja,  moguća je pojava različitih oblika nediscipline kao reakcije na dosadu, kao posledica velike znatiželje i nerazvijene samokontrole. Mogli bismo dugo nabrajati sve karakteristike, moguće, najčešće i verovatne prednosti i poteškoće koje imaju darovita deca. Ipak imajmo u vidu da svako (darovito) dete ima individualni sklop osobina i sposobnosti, slabosti i snaga, te bi im tako trebalo i prići.

Darovitu decu možemo prepoznati i po specifičnoj motivaciji za rad.  Karakterišu je specifični interesi ( posebno su zainterosovani za neko područje, fascinirani nekim problemom i njegovim rešavanjem i sl.), izričitoj usmerenosti prema cilju u aktivnosti koja je usmerena ka predmetu njihovog specifičnog interesovanja (nastavljaju da rade i u nepovoljnim uslovima, buci, slabom osvetljenju, prepuštajući igru..) uz  veliku radanu energiju ( u stanju su da satima rade na problemu koji ih zaokuplja).

Tri bitne karakteristike darovite dece ili šta je potrebno da bi se darovito dete  produktivno ostvarilo  u odraslom dobu :

Kreativnost - neophodna za produkciju originalnih ideja

Hrabrost- sposobnost da se s mirnoćom i čvrstinom suočimo sa opasnostima i suprotstavljanjima. Omogućuje nam da delamo čak i kada nismo sigurni i kada se plašimo.

Saosećajnost - važan sastav Emocionalne inteligencije (EQ)

Šta kada nema empatije? Hrabri, kreativni, sa visokim sposobnostima ali bez empatije za druge izrastaju u osobu koja koristi svoje potencijale sledeći geslo „cilj opravdava sredtsvo“.

Šta kada nema hrabrosti? Kreativno, sa visokim sposobnostima ali bez hrabrosti je sputano u stidljivosti i nesigurnosti, nema delovanja. Postaju  samokritični, perfekcionisti, vide previše alternativa i ne znaju kojim putem da krenu, neodlučni, imaju visoka očekivanja i nisko samopouzdanje koje dalje sprečava osobu da se ispolji i može voditi sve do depresije.

Šta kada nema kreativnosti? Obično predano primenjuju tuđe ideje , mogu biti vrlo dobri stručnjaci u svom domenu, radeći sintezu onoga što su kreativci iznedrili. Pre ili kasnije mogu imati osećaj podcenjenosti, nedostatka nečega u odnosu na svoje kreativne kolege i partnere.

POTREBE DAROVITE DECE

     Pored potreba koje imaju i druga deca, darovita deca imaju neke specifične potrebe koje su posledica posedovanja nekog talenta ili nadprosečno razvijene sposobnosti. Da bismo podržali razvoj darovite dece, razumeli njihova osećanja i ponašanje, moramo prepoznati njihove specifične potrebe, jer upravo iza neprilagođenog ponašanja, emotivne konfuzije i neočekivanih „padova“ u postignuću mogu stajati nezadovoljene osnovne i specifične potrebe darovitog deteta. Neke od osnovnih potreba dece su: potreba za sigurnošću, za  bezuslovnim prihvatanjem i bezuslovnom ljubavlju roditelja, potreba za negom, brigom, igrom, fizičkom aktivnošću...

   Specifične potrebe -  darovito dete ima potrebu za održavanjem odnosa i kontakata sa vršnjacima jednakim po kalendarskom uzrastu, da pripadaju grupi svojih vršnjaka, kao njihov ravnopravan član, da se sa njima igraju, dele uloge, budu korisna i prihvaćena. Rekli bismo sada da to nije neka specifična potreba, tu potrebu imaju sva deca. Da, ali  se njeno zadovoljavanje kod darovite dece lako narušenava, dok se kod ostale dece podrazumeva i nije potrebno ulagati poseban napor. Sama darovitost ga već izdvaja iz grupe vršnjaka, nekada je to manje ili više očigledno. Aktivnost kojoj se dete posveti kako bi razvijalo svoj talenat ga takođe izdvaja. Sami roditelji i nastavnici ponekad izdvajaju dete posebnim tretmanom u oblastima, aktivnostima i obavezama koje nemaju veze sa njegovim talentom. Tako se dete oseća još izopštenije i drugačije od drugih. Vršnjaci različito mogu da shvate  posebnost nekog deteta, što takođe utiče na ophođenje prema njemu. Da bi zadovoljilo ovu potrebu darovito dete mora naučiti da ih poštuje, toleriše svoja i njihova oganičenja i sarađuje sa njima.

 Takođe, darovito dete ima potrebu za kontaktiranjem sa vršnjacima jednakim po intelektualnom uzrastu, pohađajući radionice, sekcije i aktivnosti koje odgovaraju njegovim interesovanjima i nivou njegovih sposobnosti. I ovde se zadovoljava potreba za  pripadanjem, ali ovog puta drugoj grupi, sličnoj prema interesovanjima i sposobnostima, gde dete nadoknađuje osećaj nerazumevanja i slobodno se ispoljava.

 Darovita deca imaju potrebu za radom u obogaćenim i proširenim vaspitno-obrazovnim programima. Brzo i lako savladavaju programe za njihov uzrast , pa im je potrebno omogućiti rad na obogaćenim (proširenim i proudubljenim) osnovnim programima, osmišljenim tako da doprinose razvoju njihovih veština.

Potreba za nezavisnošću u učenju. To su aktivnosti u kojima sami eksperimentišu, pitaju, razvrstavaju sadržaj, sami tragaju za portrebnim informacijama...

Darovitoj deci su potrebni zadaci sa izazovima sve do tačke moguće  greške. Ako se susreću samo sa zadacima koje lako rešavaju, nemaju priliku razviti  upornost, spremnost za preuzimanje rizika za određeno rešenje i prihvatanje neusteha.

VASPITAVANJE, OBRAZOVANJE DAROVITE DECE

Osnova za vaspitavanje emotivno stabilne darovite dace su iste kao i za svu decu: jasno dati detetu do znanja da je voljeno i upoznatati ga sa pravilima igre. Da bi emocionalni razvoj mogao da isprati intelektualni  i razvoj drugih specifičnih sposobnosti, neophodno je da dete ovlada samokontrolom i samodisciplinom. Važno je podsticati razvoj tolerancije na frustriranost izazvanu suočavanjem sa sopstvenim ograničenjima i ograničenjima drugih. Naučiti ga da postavi granice i poštuje tuđe. U tome znatno pomažu jasno postavljene granice i razumljiva pravila. To daje detetu osećaj sigurnosti, stabilnosti i predvidivosti u odnosu sa roditeljima. Granice pomažu detetu da kontroliše sebe i situaciju. Darovitoj deci treba postaviti manje pravila, ali ih se dosledno držati. Ona često proveravaju da li su granice čvrste, što nas dovodi u situaciju da mu omogućimo da osti prirodnu posledicu svojih ponašanja. To je mnogo bolje nego pretiti, zastrašivati, ucenjivati. Naglašavati pozitivno-pohvaliti dete, umesto konstatovanja onoga što je dete dobro uradilo. Ne izlagati dete kao simbol socijalnog statusa. Napraviti razliku između „guranja“ i „podsticanja" deteta. Izbegavati preteranu isplaniranost u životu deteta, potrebno je vreme za razmišljanje, maštanje, samoću, igru i spontane aktivnosti. Uključiti dete u specifične vaspitno-obratovne programe, koji zadovoljavaju njihove potrebe, kako bi im obezbedili pravilan rast i razvoj. Iako darovita deca imaju široke interese, lako se preopterete i započnu previše aktivnosti, tako da ni jednu ne završe kvalitetno. U tome često imaju podršku roditelja (svestrano dete + ambiciozni roditelji = preopterećeno dete).  Da ne bi došlo u situaciju da nema vremena da se igra sa drugom decom, vozi bicikl, odmara...roditelji moraju pomoći detetu da postavi granicu i da istraje, ne pružajući podršku čestim izmenama  aktivnosti. Navedene preporuke samo su usputne smernice u ispunjavanju ne tako lakog zadatka koji roditelji imaju. Ne zaboravimo pritom da uvek imamo pred sobom cilj koji želimo time da postignemo : odgajiti dete u zdravu, zadovoljnu, zrelu i samostalnu osobu.

Pripremila:
Marijana Vilimonović, psihološki savetnik

Korišćena literatura:

Cverković Lay, J. (2002.) : Darovito je, što ću sa sobom, Alinea, Zagreb.

Cverković Lay, J. i Sekulić Majurec A. (1998) : Darovito je, što ću s njim, Alinea, Zagreb.

Cvetković Lay, J. (2002.) : Ja hoću i mogu više, Alinea, Zagreb.

Čudina Odradović, M. (1991.): Nadarenost-razumevanje, prepoznavanje, razvijanje, Školska knjiga, Zagreb.

Kvalitetan odnos otac – dete

Komunikacija

Deca imaju potrebe za razmenom, razgovorom. Devojčice posebno. Zdrava komunikacija je temelj dobrog odnosa. Podelite sa decom svoje tumačenje sveta. Upoznajte svoju decu i dozvolite njima da upoznaju vas. Najkvalitetniji odnos koji možete imati sa svojim detetom je odnos međusobnog poverenja i poštovanja. Ali do toga treba doći. Kako da učinite da vam dete veruje?
Budite iskreni, ne obećavajte što ne možete učiniti, ne sakrivajte što ne možete sakriti. Zvuči jednostavno. Na žalost, nije jednostavno izgraditi ovakav odnos ni sa odraslom osobom  , a pogotovo ne sa detetom, koje ne zna ni da imenuje svoje želje, emocije, potrebe. Srećom, postoji neverbalna komunikacija koja će vam služiti da u svakoj prilici pokažete detetu da ga volite, prihvatate, poštujete. Isto ćete dobiti i zauzvrat, može biti samo jače i iskrenije.  Šta sve može da govori vaše telo, pogled, stav? Čvrsto držanje bebe u naručju govori: “ti si moj, ja ču te čuvati, kod mene si zaštićen”. Gledanje deteta u oči govori:  “volim te, hoću da te razumem, prihvatam te ”. Nasuprot tome skretanje pogleda govori: “ ne želim to, nenam vremena za tebe, ti mi nisi važan”. Isto tako govore vaše ruke (držanje za ruku, maženje, zagrljaj) i vaš stav (ako se okrenete prema detetu dok govorite ukazujete mu da je važno, ako čučnete da biste bili na istoj visini umanjujete njegov strah).
 Za kvalitetan donos sa detetom je važno da budete dosledni. Zamislite da vam u nekom odnosu  osoba jedan dan govori jedno a sutra drugo, ili insistira na nečemu a sama se toga ne pridržava. Šta biste misili o toj osobi? Da je neozbiljna, ne zna šta hoće, zbunjuje vas svojim ponašanjem ili nervira. Dosledan otac će imati kvalitetniji odnos sa svojom decom, a deca će imati velike razloge da poštuju njegovu reč. Isto toliko je važna i  pouzdanost. Ako ste rekli da ćete nešto uraditi a to ne uradite ili čak uradite suprotno, dete neće moći da se “uzda” u vas. Vaša reč neće imati “težinu”. Detetu je potreban otac čija reč ima težinu, koji ima svoj stav, ali i sam se ponaša u skladu sa stavovima koje zastupa čineći dobar model. 

 Granice 

Otac je tu da postavi granice . Deca se osećaju sigurnije kada postoje pravila i granice, zajedno sa mnogo ljubavi i naklonosti. Ona mogu biti sebična i željna moći. Mi odrasli često ignorišemo činjenicu da su deca samo deca i da se od njih ne može očekivati da razmišljaju o situaciji onako kako bi to uradila odrasla osoba. Zbog razvojnog stadijuma u kome su, teže tome da razmišljaju o svetu onako kako ga oni vide.  Kao roditelji, potrebno je da budete sigurni u sebe po pitanju svojih vrednosti i granica.  Ukoliko sami ne umete da postavite granice, verovatno je da ni dete neće naučiti da samo sebi postavi granicu, što može biti izvor mnogih konflikata među vama, a njemu znatno otežati razvoj.

 Bezuslovna ljubav

Najbolje što otac može da uradi za svoje dete je da ga voli bezuslovnom ljubavlju i prihvatanjem. Šta to znači? Bez uslova-nije potrebo da dete ispuni uslov da bi bilo maksimalno voljeno od strane oca. Nije potrebno da bude dečak ili devojčica, da bude rođeno na određenom mestu ili u određeno vrem, nije potrebno čak ni da bude planirano , ni da vas sluša, da ima divnu kovrdžavu kosu i plave oči. Jedini uslov koji dete treba da ispuni jeste da se rodi , od tog trenutka je steklo pravo da dobije svu vašu nesebičnu ljubav, bez obzira na izgled, sposobnosti, urođene ili stečene mane.  Postojaće trenuci kada će dete dozvoliti sebi da se prema vama ponaša “loše”, da kažemo onako kako ne treba, možda će dozvoliti sebi da uradi suprotno od onoga što ste od njega očekivali. Ali i tada je potrebno reagujete tako da ono oseti da je voljeno i prihvaćeno. To nije nagrada za loše ponašanje. Niko nije rekao da ćete ga maziti, ljubiti i kupiti mu nov mobilni telefon kada razbije stari. Ali isto tako daćete mu do znanja da i dalje verujete u njega i da ćete mu pomoći  u svim njegovim iskušenjima na putu da postane dobar čovek.

Marijana Vilimonović
Psihološki savetnik
065/369-55-09

Bazične emotivne sposobnosti i sposobnost za ljubav

izvod iz knjige "Sposobnost za ljubav i rad"  Nebojše Jovanovića

Jovanović, N. (2013). Sposobnost za ljubav i rad. Beoknjiga, Beograd

            Govorili smo do sada o tome da je sposobnost za ljubav složena sposobnost i da je, kao lego kocke, sastavljena od sposobnosti o kojima smo govorili u prethodnom delu knjige. Da bismo bili sposobni da zrelo volimo drugu osobu, potrebno je:

-da smo sposobni da je vidimo kao celovitu osobu, sa vrlinama i manama. Bez celovitosti objekta nema objekta, pa se ne može ni voleti drugi, jer ne postoji u našem opažanju kao osoba.

-da možemo da održimo stabilnu unutrašnju povezanost sa objektom. Bez konstantnosti objekta javljaju se brojni poremećaji sposobnosti za ljubav i održavanje optimalne distance.

-da smo sposobni da mislimo razborito i razumemo unutrašnja stanja i motive drugoga. Bez neutralizacije libida i agresije opažamo i reagujemo nerazborito, preplavljeni sopstvenim nefiltriranim emocijama, impulsivno i nepromišljeno. Nedostatak neutralizacije nam onemogućava da mentalizujemo, stvorimo “teoriju uma” druge osobe, razumemo njegova stanja, namere i motive.

-da tolerišemo oprečna osećanja koja imamo prema drugoj osobi. Bez tolerancije na ambivalenciju nismo u stanju da održimo celovit doživljaj druge osobe, pa jednu stranu ambivalencije pomeramo na druge ljude, ili je potiskujemo, ili gradimo površne odnose kakose ambivalencija ne bi razvila u intenzitetu...Nesposobnost da podnosimo ambivalentna osećanja onemogućava nas u tome da razrešimo ambivalenciju, da se opredelimo, odlučimo.

-da tolerišemo razne vrste frustracija koje proističu iz nezadovoljenja nekih naših potreba. U svakom odnosu postoji frustracija. Niko i ništa ne može zadovoljiti sve naše potrebe. Nesposobnost da podnosimo određene vrste frustracije dovode do izbegavanja određenih situacija u odnosima ili do manipulativnih ponašanja kako bi se te frustracije umanjile ili ukinule, kako bi se druga osoba naterala da zadovolji naše potrebe.

-da imamo stabilan izvor energije, volju da razumemo, da gradimo odnos. Volja je motor psihe, i može biti usmerena ka življenju na račun drugoga, ili ka življenju na svoj račun. I njen smer i intenzitet utiču na način na koji osoba voli. Snažna volja usmerena ka kontroli drugoga može odrediti odnos kao odnos kontrole ili zavisnosti. Slabost intenziteta volje takođe može uticati na oblik voljenja, bez obzira na smer. Volja koja je slaba, iako je usmerena ka razvoju, dovodi do nedoslednog načina voljenja.

-da smo sposobni za inicijativu, za pokretanje određenih aktivnosti koje vode ka razvoju (našem razvoju i razvoju voljene osobe). Nedostatak sposobnosti da pokrećemo čini nas reaktivnima, a odnos čini zavisnim od inicijative druge osobe. Devijacije inicijative-”maladaptacije”, mogu voditi do probojne i nametljive inicijative koja guši inicijativu druge osobe, ili je “krade” (uvek iniciramo nešto pre voljene osobe, ili prisvojimo njenu inicijativu kao da je naša-kao da je nama više stalo do onoga što je drugi započeo, čime to postaje naše.)

Svađa zbog dece

Dnevni list Danas | Psihologija | Svađa zbog dece

Konflikti među supružnicima  koji nastaju „zbog dece“, uglavnom se svode na kritikovanje onog drugog roditelja zbog toga što je takav kakav jeste.  Jedan od kriterijuma izbora partnera jeste upravo način na koji vidimo tu osobu kao roditelja. Žene biraju muškarce koji prema njihovim kriterijumima imaju neke važne osobine. To su obično smirenost, tolerancija, razumnost ili energičnost, inicijativa, otvorenost, inteligencija , potencijal za „ kvalitetno“ potomsvo. Muškarci biraju empatične, brižne, tople ili pak ambiciozne, brze, sposobne... Spoj često bude takav da se međusobno dopunjavaju, na primer,  ja imam smirenost, ti imaš inicijativu, pa zajedno činimo jednu dobru celinu. Prećutna pretpostavka je da će biologija tačno znati šta da uzme od jednog, a šta od drugog , tako da  će njihovo potomstvo biti savršeno.  To zvuči kao logičan i dobar izbor..... - See more at: http://www.danas.rs/dodaci/psihologija/svadja_zbog_dece.62.html?news_id=276205#sthash.MuTjhYG8.dpuf

Marijana Vilimonović
Psihološki savetnik
065/369-55-09