Kako da pružimo podršku dragoj osobi koja je obolela od teške bolesti ?

Svest o teškim oboljenjima

Statistički podaci nam daju globalnu sliku o tome koliko hiljada ljudi godišnje u Srbiji oboli od raka, u kojoj dobi su muškarci i žene skloniji određenoj vrsti oboljenja i koji su faktori rizika. Brojke služe da nam kažu da li se situacija pogoršava i  govore da broj novoobolelih na godišnjem nivou sve više raste. Svakodnevno nam pažnju privuče po neki recept ili tekst koji preporučuju različite prirodne metode prevencije i lečenja ovakvih oboljenja. Sa druge strane,  upozoravaju nas na  namirnice i navike koje mogu doprineti pojavi teških oboljenja. Svest o njima je, manje-više  prisutna, tu je negde, ali ne u žiži našeg svakodnevnog interesovanja. Nažalost, razmere su takve da svako od nas poznaje ili je poznavao nekoga ko je oboleo i kome je bila potrebna podrška.

Lekari su tu da leče i daju najvredniju pomoć osobi koja je obolela. Svi ostali, neprofesionalci, takođe mogu da pomognu, a time pomognu i lečenje. Pomoć laika je drugačija od ove prve, stručne lekarske pomoći. Stručnjaci imaju promišljene pristupe, proceduru, proverene metode, sistematični su, pripremaju se za pružanje te vrste pomoći godinama. Laici sve to nisu. Oni mogu biti zatečeni, iznenađeni, uplašeni, zabrinuti, nespretni, nepromišljeni... I to je sve prirodno. Ali, kada prođe prvi talas šoka i kada prikupe svoju snagu za koju znaju da će biti porebna osobi koja je obolela, pojedinci iz neposrednog okruženja obolelog mogu i umeju biti takođe sistematični, informisani i posvećeni.

Ko može da pruži podršku obolelom?

Najveću podršku mogu pružiti partneri jedan drugome u svim životnim iskušenjima, pa i u ovom. Istraživanja pokazuju da dobar partnerski odnos u kome se partneri međusobno podržavaju može smanjiti stres izazvan različitim događajima unutar ili van porodice. Kada osoba zna da će joj partner pružiti adekvatnu podršku, emocionalnu i praktičnu, otpornost na stres izazvan ozbiljnim oboljenjem će bitni znatno veća. Ostali članovi porodice, računajući i odraslu decu,  mogu i obično i pružaju podršku u skladu sa svojim sposobnostima.

Pored članova uže porodice, prijatelji i komšije takođe mogu da pomognu čineći „drugu liniju odbrane“, i time ustvari malo olakšaju, ne samo oboleloj osobi,  već i  njenim pomagačima, onima koji svakodnevno i intenzivno brinu o njoj.

Možemo da pomognemo na različite načine

Jedan  oblik podrške se odvija na emocionalnom planu, kroz prihvatanje, razumevanje, razgovor. Empatija je neophodna u ovoj komunikaciji. Ako osetite da sami ne možete da kontrolišete osećanja koja se u vama rađaju kroz empatiju sa obolelim, povucite se malo dok ne pronađete snagu i obradite sopstvene emocije. Ukoliko i sami budete dugo pod intenzivnim emocijama, nećete moći da pomognete dragoj osobi na adekvatan način. Pored empatije, u komunikaciji sa nekim ko ima tako ozbiljan problem važno je praktikovati „aktivno slušanje“. Šta to znači? Probati razumeti tačno ono što je osoba htela da kaže. Ne treba je  prekidati  dok govori, treba čekati. Ne treba dovršavati svojim rečima ono što mislite da je htela da kaže, već  je treba pustiti da vam prenese svoje misli i osećanja i pokušati da ponovite svojim rečima onako kako ste je vi razumeli. Postavite pitanje ukoliko vam se učinini da niste najbolje razumeli. Ne govoriti „znam“ , jer ne znamo, možemo da pretpostavimo.  Čak i ako ste doživeli nešto slično, svako svoju muku oseća na svoj način, a razgovor postoji da bi saznali kako se baš ta osoba oseća i kako joj možemo pomoći. 

Drugi oblik pružanja podrške odvija se kroz davanje saveta i informacija. U našem narodu se obično  svi razumeju u sve, nema oblasti u kojoj ne možemo savetovati i govoriti drugome šta bi trebalo da radi. Kada je u pitanje zdravlje, odnosno, ozbiljno oboljenje i njegov tretman, moramo se kontrolisati po pitanju davanja saveta. Sa druge strane, jedan od izvora strepnje i nesigurnosti kod ljudi, u ovom slučaju obolelog, jeste nedostatak relevantnih i sigurnih (proverenih) informacija koji se još više povećava prilivom kontradiktornih informacija. Ako je osoba bila hospitalizovana, verovatno je, htela - ne htela, upila veliki broj informacija i saveta od drugih pacijenata, njihove rodbine, medicinskih radnika i lekara ili je načula usput, pa sama sklopila priču i odgovore na neka svoja pitanja. Kada do jedne osobe dođe nekoliko različitih informacija o sadržaju koji je za nju veoma važan, neminovno se javlja nepoverenje u društvo, u sistem u kome ona treba da se snađe i donese nekakvu odluku za sebe. Osećaj nemoći, ljutnje i besa, beznadežnosti i konfuzije mogu preplaviti  obolelog . Zato je podrška u smislu davanja proverenih informacija, povezivanja sa nekim ko jeste  izvor pravih informacija i zaštita obolelog od netačnih i kvazi - saveta je jako bitno. Ukoliko smo u mogućnosti da joj u tome pomognemo možemo je osnažiti  i poštedeti je nepotrebnog dodatnog stresa.  

Kada razumemo kako se osoba oseća i u kojoj sferi funkcionisanja sada ima nejviše teškoća, možemo da ponudimo određenu praktičnu pomoć. Ukoliko je to moguće, možemo se dogovoriti sa njom na koji način i na koje vreme ćemo obavljati neku aktivnost umesto nje, kako bi se ona osećala manje loše zbog našeg angažovanja. Koliko god da ste bliski i da je osoba svesna svog trenutnog stanja, nekome ko prima pomoć  nije ugodno i prijatno. Čak se može osećati i kao vaš dužnik. Ukoliko želi nešto za uzvrat da učini ili dâ, prihvatite to.  Tako će se osećati manje zavisnom i podređenom u odnosu na vas.

Najveću podršku, ipak, mogu da pruže partneri i članovi uže porodice. Jedan deo obaveza obolelog se neko  vreme ili povremeno, po potrebi, prebacuje na druge. Dobro je i o tome razgovarati i napraviti novu porodičnu organizaciju, odrediti prioritete i zajedno u razgovoru sa partnerom uključiti određenu osobu (porodičnog prijatelja, rođaka, komšiju) u praktičnu, konkretnu pomoć koja je će olakšati porodično funkcionisanje i obezbediti adekvatne uslove za negu obolelog.

Šta sve može biti potrebno oboleloj osobi?

-          Razumevanje , prihvatanje, razgovor, empatija

-          San i odmor, mir u kući, praktična pomoć

-          Održavanje određenog nivoa kvaliteta života

-          Održavanje partnerske i roditeljske uloge

-          Sigurnost - povratak osećaja kontrole nad sopstvenim životom

-          Podrška u prevazilaženju osećanja straha , strepnje, beznadežnosti

-          Održavanje samopoštovanja i dostojanstva

Kako podrška „radi“

Podrška ljudi iz neposrednog okruženja pomaže osobi da se izbori sa bolovima i tegobama, svakodnevnim obavezama i samim tretmanom u procesu lečenja. Takođe, smanjuje rizik od samoizolacije obolelog, povlačenja, razvoja depresije i drugih zdravstvenih i egzistencijalnih problema. Imajmo u vidu da često „nevolja nikada ne ide sama“ , pa se dešava da kriza izazvana ozbiljnim zdravstvenim problemom „povuče“ sa sobom druge probleme , pre svega finansijske, jer osim smanjene radne sposobnosti i manje zarade u tom periodu i samo lečenje i nega zahtevaju ekonomska ulaganja.

Podrška članova porodice i prijatelja obolelog mogu znatno da ublaže njegove  emocionalne reakcije na novonastale promene u toku bolesti i lečenja, spreče pojavu drugih oboljenja i tegoba i  povrate obolelom unutrašnju snagu i osećaj kontrole.

Šta sve utiče na to kako će se osoba izboriti sa stresom koji donosi ozbiljano oboljenje?

Osim profesionalne pomoći, lečenja i pomoći laika iz neposrednog okruženja obolelog i stanje u kojem je osobu oboljenje „zateklo“ takođe može uticati na način njene borbe sa bolešću. Bolje će se snaći one osobe koje imaju rešena osnovna životna pitanja, koja su imala izvesnu stabilnost i proverene načine izlaženja na kraj sa nepredvidivim, stresnim događajima i pre oboljevanja. Isto važi i za mrežu socijalne podrške. Jedan od pokazatelja dobre strategije za prevazilaženje stresnih situacija jeste izgradnja i adekvatno  korišćenje mreže socijalne podrške. Pokazalo se da je kvalitet mreže socijalne podrške važniji od kvantiteta, dakle, nije neophodno da osoba ima veliki broj ljudi oko sebe koji joj mogu pružiti odgovarajuću podršku, već da ta podrška bude adekvatna, odnosno da odgovara potrebama pojedinca. Prethodna hronična oboljenja i psihička stanja takođe imaju uticaja na sposobnost osobe da se izbori sa novonastalom krizom izazvanom ozbiljnim oboljenjem. Kada hoćemo da pomognemo obolelom ne smemo izgubiti iz vida njena prethodna stanja i kapacitete.   

Dešava se da oboleli ne želi da mu pomažemo

Dobri načini borbe protiv stresa izazvanog ozbiljnim oboljenjem uključuju  aktivno učešće obolelog u sprovođenju nege, saradnju sa lekarskim timom i angažovanje pojedinca u angažovanju drugih koji žele da mu pomognu i podrže. To znači da je osoba prihvatila svoju poziciju, ali i da misli na svoju budućnost, odnosno, želi i veruje da će joj biti bolje. Jedna od reakcija jeste negiranje ozbiljnosti oboljenja, svrsishodnosti tretmana i intervencija, kao i određenog načina ponašanja u skladu sa tim. Prebacivanje dosadašnjih aktivnosti  obolelog na druge jeste dodatni stres pored fizičkih bolova i tegoba koje bolest nosi. Privremeno ili trajno napuštaje određenih aktivnosti u odnosu prema deci, kući, poslu, doživljava se kao napuštanje vrlo važnih uloga koje osoba ima u funkcionisanju porodice i društva. Zbog toga prihvatanje praktične pomoći nije tako jednostavno kao što drugima izgleda. Ponekad pokušavamo i da ubedimo obolelog da to za nas nije ništa, da nam ne predstavlja problem . Ali moramo da razumemo da za nju to nije „ništa“, već golim okom  i na daleko vidljiva njena nemoć. Zbog toga ne treba insistirati, ali ni odustajati, ne treba zaboraviti da drugom prilikom ili na drugačiji način ponovo ponudimo svoj predlog. Moramo imati u vidu da nije prijatno biti u toj poziciji. Dobro je da članovi najuže porodice, ako je potrebno i u razgovoru sa lekarima, pravilno procene koja je zaista moć obolelog i preporučena  aktivnost, te mu nikako ne umanjivati realne kapacitete ili stavljati u poziciju zavisne osobe ako ona to trenutno nije.    

Prihvatite svoja ograničenja

Članovi porodice i prijatelji koji pružaju psihosocijalnu podršku obolelom, takođe bi trebalo da prepoznaju svoja ograničenja. Za osobu koja prima našu pomoć je od velikog značaja da budemo realni u proceni sopstvenih moći i znanja. Sama želja i potreba da se pomogne drugome, ponekad mogu da zamagle sliku naših realnih sposobnosti i možda čak naprave i štetu. Bez obzira što nismo profesionalci, moramo se držati osnovnog pravila, a to je da ne nanesemo štetu ni sebi ni drugome u želji da pomognemo. Tipični primeri grešaka su:

-          - obećavanje nečega što nismo sigurni da zaista možemo da ispunimo

-          - davanje neproverenih informacija i saveta  vezanih za tretman i oporavak (što obolelu osobu   može skrenuti sa pravog puta i oduzeti joj dragoceno vreme lečenja)

-          - pružanje pomoći u razmerama i intenzitetu koji ugrožava nas i naše zdravlje

-    - takve emocionalne reakcije i taktike pomagača koje mogu da opterete obolelu osobu u smislu stvaranja dodatnih emocionalnih  uzbuđenja i konflikata

Ne nikako: Ulaziti u sukob sa obolelim,  primenjivati silu kako bi se ponašao u skladu sa postupcima koji idu u pilog njegovoj nezi i tretmanu. Čak i kada postoji otvoren otpor i odbijanje saradnje u toku tretmana i nege, obolelog nije dozvoljeno vređati, ponižavati, pretiti mu ili ga fizičkom silom „naterati“ da sledi upustva lekara u svoju korist. Otpor je jedna od reakcija na situaciju u kojoj se osoba našla. Savet pomagača je da i sam zatraži pomoć od drugih članova porodice, medicinskog osoblja, lekara i drugih profesionalnih pomagača (psihologa, psihijatara) koji mogu imati drugačiji pristup i metod pružanja pomoći.

Šta je obolelom najpotrebnije?

Najdelotvornija je takva podrška koja je u skladu sa trenutnim potrebama osobe. Možemo da kažemo da je obolelom najpotrebnije saznanje i uverenje da ste tu za njega. Ako ne znate kako biste mogli da pomognete i da li ona uopšte želi od vas pomoć, možete za početak, na sebi svojstven način  dati do znanja oboleloj osobi da ste tu i da može računati na vašu podršku u trenutku kada joj bude trebala. Ako ne znate šta biste uradili, kako se osoba trenutno oseća i šta joj je potrebno, pitajte je.

    

 Autor teksta: Marijana Vilimonović, psiholog savetnik

marijana.vilimonovic@gmail.com

065/369-55-09

Stres na poslu

Gotovo da nema zanimanja koje nije stresno i osobe koja nije nikada doživela stres na poslu. Ali, ne doživljavaju svi sa istom poslovnom pozicijom identičan nivo stresa. Neki ljudi su otporniji od drugih. Sa druge strane, neki poslovi su stresniji od drugih... Sreća je baviti se onim poslom koji je u skladu sa našim sposobnostima i potencijalima, koji ne provocira u nama česte odbrambene i stresne reakcije.

Istraživanja pokazuju da najstresnija zanimanja kod nas sa sobom nose rizik po zdravlje i život radnika. Zatim slede zanimanja koja podrazumevaju veliku individualnu odgovornost (za živote drugih ili materijalna dobra), a onda i negujuće profesije kao što su medicinske sestre i vaspitači. Pod velikim hroničnim pritiskom su zaposleni na menadžerskim pozicijama zbog kojih se i skup simptoma  koji nastaju kao posledica hroničnog stresa nazivaju „menadžerskom bolešću“.

Mogući izvori stresa na poslu

Najčešći uzroci stresa na radnom mestu  dolaze iz same radne uloge koju zaposleni ima. Iako drugim zaposlenim i nadređenima tako ne izgleda, radnik koji ima nejasnu radnu ulogu, čiji opseg aktivnosti i domeni rada nisu jasno definisani ili ih on sam nije razumeo, može biti pod velikim hroničnim stresom. Tome doprinosi  i obavljanje zadataka koji su u međusobnom neskladu, što stvara unutrašnju tenziju sa kojom zaposleni ne može da izađe na kraj (jer su ti zadaci u opisu njegovog radnog mesta). Osim unutrašnjih konflikata, izvor stresa predstavljaju  i međusobni konflikti. Međuljudski odnosi su drugi veliki izvor nastanka stresnih situacija i loše klime u organizaciji.

Za neke radne pozicije možemo da kažemo da su stresnije od drugih imajući u vidu samu prirodu i sadržaj posla. To su poslovi u kojima postoje  česti  kratki vremenski rokovi, sadrže veliki obim i broj radnih zadataka, praćeni su velikom odgovornošću uz obavezu donošenja važnih odluka, poslovi u kojima zaposlenog prate česta putovanja, neregularno ili produženo radno vreme, neočekivane promene i neizvesnost.

Neizvesnost sama za sebe može biti izvor stresa vezana za bilo koji posao ukoliko zaposleni ne zna koliko će se dugo zadržati na konkretnom zadatku ili radnom mestu, ukoliko postoji  česta i neizvesna promena važnih parametara vezanih za posao.    

Stres je reakcija

O stresu ne možemo govoriti kao o objektivnoj pojavi koja u nekom poslovnom okruženju ili zadatku nužno postoji. Stres postoji samo ukoliko postoji i određena (stresna) reakcija osobe na gore navedene moguće okidače kao što je ubzan srčani rad, osećaj nedostatka vazduha, znojenje dlanova ... telo je u stresu. Ali, između događaja koji izaziva takvu reakciju i same reakcije postoji um, koga možemo nazvati  posrednikom, ali i odgovornim za to da li će se događaj doživeti kao stresan ili ne. Zato kažemo da je stres subjektivna kategorija i kao takva daje nam mogućnost da se protiv nje uspešno borimo, utičemo na njegov intenzitet i tok sticanjem određenih tehnika i veština.

Šta možemo da uradimo?

Postoji više linija odbrane kojima se možemo suprotstaviti potencijalnim stresnim  događajima i ojačati naše individualne snage u toj borbi.  Prvo što možemo da uradimo je da se manje izlažemo potencijalnim stresnim situacijama. Potrebno je prepoznati tačno one okidače koje nas dovode do „pucanja“ i izazivaju u nama burnu reakciju.

U poslovnom okruženju često nismo u situaciji da biramo kada ćemo biti u određenoj situaciji i sa kim, ali opet možemo prepoznati svoj udeo u kontrolisanju toka događaja, intenzitetu i učestalosti izloženosti elementima za koje smo zaključili da su za nas stresni.

Ova vrsta odbrane je najpovršnija i od nje ne možemo očekivati velike i trajne rezultate, ali uz usvajanje ostalih tehnika i veština može doprineti u jačanju odbrane, između ostalog i zbog  stvaranja osećaja kod pojedinca da „uzima stvar u svoje ruke“, odnosno, doprinosi kontroli neprijatnih događaja kojima je izložena. Baveći se detaljnije analizom samih stresora, njihovom učestalošću i intenzitetom, osoba vrlo često dobija motivaciju i za usvajanje dodatnih veština kojima će smanjiti stres, a povećati produktivnost. Ukoliko su među  najvećim  izvorima stresa na našem poslu npr. zadati kratki rokovi, usvajanje veština organizovanja mogu zapravo smanjiti ili neutralisati rokove kao stresne činioce u obavaljanju poslovnih zadataka.

Da li sve „dolazi iz glave“?

Reakcija koju doživljavamo u toku stresa fiziološki odgovara reakciji „fight or flight“- „bori se ili beži“. Neposredna fizička  opasnost po život je kod naših predaka izazivala upravo ovakvu reakciju koja ima za cilj pripremu organizma na akciju. Zbog toga se u toku stresne reakcije na neurofiziološkom nivou događaju takve promene uz pomoć kojih se telo i mišići za vrlo kratko vreme obezbede potrebnim supstancama koje će dati brzinu i snagu neophodnu za borbu ili beg. Kada smo na radnom mestu, a u nama se odvijaju upravo ovakvu procesi, neretko želimo da uradimo upravo ono što bi bilo prirodno da smo se zaista susreli sa zmijom ili medvedom, želimo da pobegnemo ili da nekog „zadavimo“. Ali, pošto nismo u šumi, a život nam nije zaista ugrožen, ne možemo da uradimo ni jedno ni drugo. Preostaje da se suočimo sa „pretnjom“  na socijalno prihvatljiv i civilizovan način, ili još bolje – usvajanjem određenih sposobnosti i veština – dovedemo do toga da određenu situaciju ne doživljavamo više kao pretnju. Kao što je navedeno na početku teksta, stres je subjektivna kategorija, a naš um je naše najjača odbrana od stresa. Kako to da neka situacija na poslu dobije status „životne pretnje“? Istina je da ni jedan događaj ne izazova stres ukoliko mu ne pridamo određeno značenje i značaj. Kada neki događaj protumačimo kao ugrožavajući po nas (našu produktivnost, pristup, status, cilj,  i sl.) on za nas postaje pretnja, odnosno izvor stresa.

Naša percepcija spoljašnjih događaja je podložna promeni. U radu sa klijentima često dođemo do saznanja da je neka situacija ili postupak okidač za pokretanje burne unutrašnje reakcije samo zato što se suprotstavlja nekim davno prihvaćenim stavovima ili  zahtevima osobe. Davno ukorenjeni stavovi i očekivanja deluju bez prethodne provere da li su primenjivi u sadašnjem trenutku i sadašnjem okruženju.

Postoje zahtevi koji su prisutni kod većine ljudi, ali i oni specifični koji „gađaju“ samo jednog ili nekolicinu. Kao što je npr. zahtev da organizacija ili sistem „mora“ učiniti nešto što mi očekujemo u datom trenutku, zahtevi za poštovanjem pravde, pravednosti, lične odgovrnosti i slično. Specifično, zahtevi su uglavnom rezervisani za lično iskustvo. Tako se ponekad začudimo kada nekog od kolega jako frustrira nešto što je za nas potpuno nebitno, sitnica, kažemo „ma nemoj obraćati pažnju“, možemo čak tome i da se smejemo... Ali, za nju/njega to nije smešno. Značenje koje pridajemo događajima je ono što nas razlikuje, a samim tim i reakcija. Zbog toga u radu sa klijentima moramo pažljivo utvrdi šta tačno dovodi do stresne reakcije, koji su sve stresori i mehanizmi u njihovom slučaju prisutni.     

Preuzimanje odgovornosti

Teško da možemo popraviti nešto a da ne preuzmemo odgovoronost za to. U psihodinamskom pristupu se trudimo da podstaknemo osobu na uočavanje svog uticaja na razvoj stresne situacije. Prepoznajemo karakteristične obrasce ponašanja, bilo da je u pitanju način donošenja odluka, preuzimanja određenih uloga, rukovođenje logikom ili idejom koja nas dovodi u stresnu situaciju, a onda učimo i kako da te obrasce korigujemo da rade za nas a ne protiv nas.

Tehnike psihofizičke relaksacije

Telo je instrument kojim se stres služi kako bi ispoljio svoju razornu moć. Osim što učestvuje u nastanku stresa, telo trpi i njegove posledice. Tehnikama opuštanja mišićno-skeletnog sistema i nervnih puteva činimo za sebe višestruku odbranu od stresa. Ne samo da možemo preduprediti pojavu i silinu promena koju stres u akutnoj fazi čini u našem organizmu, već možemo i na duže staze podići nivo otpornosti na stresne događaje u budućnosti.

Tehnikama disanja, relaksacije i opuštanjem određenih grupa mišića u kojima se „nakuplja“ negativna energija zapravo teramo naše telo da radi suprotno od onoga što radi kada je pod stresom. Ritam rada srca i disanja se usporavaju, usklađuju, krvni pritisak opada, šake i stopala bivaju topliji, u telu se uspostavlja bolji protok energije, koncentacija i radna sposobnost se poboljšavaju.

Nije svaka frustracija na poslu stres

Danas se suviše koristi reč „stres“ i „pod stresom sam“, „baš sam imao stresan dan“ i sl. Nekada je tačnije reći „iznerviralo me je to i to...“ i „baš sam umorna, mislila sam da  neću uspeti da uradim sve što sam želela“. Na taj način umesto da svrstamo različita osećanja u isti koš i okrivimo stres, možemo tačno da izdvojima šta je zaista problem i na taj način prokrčimo put do rešenja. Mnoge nemile situacije, konflikti, kratki rokovi, propusti i problemi na poslu stvaraju kod nas uzbuđenje, nervozu ... ali to još uvek ne znači da smo pod stresom. Mi imamo sposobnost koja je u većini slučajeva sasvim dovoljna  da kontrolišemo i savladamo takav nivo uzbuđenja, a onda se i vratimo u prethodno, optimalno stanje, odnosno povratimo balans. Da li možete da zamislite takav radni dan koji je ravna linija, bez ijednog izvora frustracije, bez propusta, nepredviđenih okolnosti, bez ičega što bi nas bocnulo i žuljalo?

Prirodan tok stvari je da postoje usponi i padovi u efikasnosti, produktivnosti, koncentraciji, uslovima rada. Svi imamo prirodnu odbranu od toga i ne zapadamo u stresnu reakciju svaki put kada nas nešto iznervira. I to je dobro. Znači da naš unutrašnji mehanizam za odbranu funkcioniše.

Razlika između onih osoba koji mogu da izdrže veći pritisak i regulišu ga i onih kojima svaka sitnica stvara stresnu reakciju jeste što kod prvih taj mehanizam bolje radi, više je razvijen, vežbali su ga još od malena i pored toga vode računa o svojoj bazi, svom telu koje sve izazove mora da isprati. Da bismo bili otporni na stres moramo da vodimo računa i o svom fizičkom zdravlju, kondiciji, ishrani... Nedostatak nekih vitamina zaista može smanjiti našu generalnu otpornost jer postajemo osetljiviji. Isto tako, sam stres može utiscati na gubitak - potrošnju određenih elemenata koji su neophodni za odvijanje fizioloških procesa u našem organizmu.  

Najbolja odbrana od stresa

Nevolja sa izazivačima stresa je što imaju kumulativno dejstvo, pa stresni događaji vezani za konkretne zadatke, uslove rada, međuljudske odnose, sigurnosne i druge aspekte posla „napadaju“ zajedno. Najbolje ćemo učiniti kada pronađemo odgovor na pitanje: šta je sve tačno izvor stresa i zašto baš to? U okviru organizacije, najefikasnije intervencije možemo napraviti samo ako pravilno razumemo šta stvarno predstavlja izvor stresa za zaposlene. Da li je to jedan izvor, lanac različitih izvora ili propust u sistemu. Zbog toga napadamo problem sa svih strana kako bismo podigli nivo kvaliteta rada i zadovoljstva na radu. Ne zaboravimo da stres ne napada samo našu psihu već i naše telo, stvara akutne, ali i hronične probleme, pre svega bolesti  kardiovaskularnog sistema ( koje su uzrok smrti svakog četvrtog čoveka u Srbiji) i pad imuniteta koji dovodi do razvoja različitih oboljenja. Stoga je u interesu ne samo zaposlenih, već i rukovodilaca, da obezbede takve uslove u kojima će se održati kontinuitet i kvalitet rada, bez čestih bolovanja, propusta i povreda na radu, upadljivog pada efikasnosti i produktivnosti, kao posledica stresa.

Integrativni pristup podrazumeva da pre svega sagledamo sve aspekte pojave kojom se bavimo, a onda pokušamo da na nama dostupne i svrsishodne načine učinimo život i rad kvalitetnijim i boljim. U borbi protiv stresa na raspolaganju su nam pored konkretnih tehnika uz psihodinamsko razumevanje njegovog nastanka i druge veštine, kao što su veštine komunikacije, rešavanja konflikata, upravljanja vremenom, tehnika relaksacije i usklađivanja poslovnog i privatnog života, koje svaka iz svog domena dodatno doprinose osnaživanju osobe i sistema kojem pripada.

Izvor: dnevni list "Danas"
Autor teksta : Marijana Vilimonović psihološki savetnik 

marijana.vilimonovic@gmail.com

065/369-55-09