10 Koraka do gubljenja vere u sebe

Evo kako bi izgledalo kada bismo posmatrali i napisali uputsva, korake , osobe koja je uporna u tome da ne ispoštuje dogovor sa samom sobom i svaki put joj uspe da izneveri sebe:

1. Dobro razmisli šta bi trebalo da uradiš da bi ostvario neki svoj cilj, nešto dobro za sebe, a onda nemoj ni početi to da radiš, kad god možeš radi nešto drugo umesto toga.

2. Dobro razmisli kada bi trebalo da počneš, ali nemoj početi tada, najsigurniji način - nemoj početi nikada.

3. Dobro razmisli kako bi trebalo da radiš da bi na kraju bio zadovoljan  rezultatom  i onda ( ako prekršiš predhodna 2 koraka, pa ipak počneš ) nemoj to raditi onako  kako  si ranije promislio, probaj da uveriš sebe da to može drugačije.

4. Ako ipak dobiješ neki rezultet, ali lošiji od onog što si na početku zamislio, ubedi sebe da si to upravo i želeo ili okrivi nekog drugog.

5. Ako ne stigneš do koraka br.3, odnosno ne započneš radnju koja vodi ka cilju, sledi vrlo moćan korak ka gubitku vere u sebe : odustani od cilja, ubedi sebe da ti to uopšte ne želiš.

6. Ako ti ne uspe da ubediš sebe da ne želiš to što zaista želiš, možda će ti uspeti da ubediš sebe da sa tobom nešto nije uredu.

7. Ako rešiš da probaš opet,  ponovi sve isto što si i prošli put radio, jer će u suprotnom možda početi da ti se vraća vera u sebe.

8. Radi sve ovo sa što većim brojem svojih ciljeva , od najjednostavnijih, svakodnevnih, do najvećih - životnih i na pravom si putu potpunog gubljenja vere u sebe.

9. Radi to svaki dan, ako ti ne ide, ako ti je dosadno - budi uporan, smišljaj nove načine koji ne vode ostvarenju cilja, budi kreativan, probaj nešto novo kad god ti padne na pamet da ispoštuješ ono što si sam na početku sebi obećao.

10. Ako radiš suprotno od navedenog, pa ti se ipak vraća vera u sebe, možeš da uradiš nešto  iznenada, kao slučajno , nešto za šta si siguran da će te vratiti na sam početak.

Marijana Vilimonović

Da li pomažete detetu da neguje prijateljstva?

        Sklapanje i negovanje prijateljstva kod dece važno je za njihovo shvatanje i održavanje intimnih odnosa  u odraslom dobu. Posedovanje „najboljeg prijatelja“ je prilika da se uspostave granice, razvija strpljenje, uvide sklonosti, oseti frustracija. Roditelji predškolske dece planiraju aktivnosti u kojima će se njihova deca družiti sa vršnjacima, odlaze u parkove i igraonice. Sa polaskom u školu deca sama pronalaze prijatelje, osećaju ko im odgovara a ko ne. Vremenom se ta prijateljstva produbljuju, postaju intimnija, prolaze kroz uspone i padove. U tom izboru ih treba podžati, razumeti, biti zainteresovan za njihove izbore i odnose. Ukoliko niste zadovoljni, dajte im sugestiju kroz svoj primer, upoznajte ih sa svojim prijeteljima i onim što smatrate da bi prijateljstvo trebalo da čini. Podržite i pomozite detetu da neguje svoja prijateljstva, jer upravo će im neka od njih ostati za ceo život.

INTELEKTUALIZACIJA VS. EMOCIONALIZACIJA

            

           Emocionalna inteligencija, sada već dobro poznat pojam koji je popularizovao Danijel Goleman 1995.god. istoimenom knjigom. I dalje, kada kažemo „inteligencija“  uglavnom mislimo na intelektualne sposobnosti. Zato emocionalnu inteligenciju ne bi trebalo porediti sa IQ i vezivati se za analogiju IQ-EQ. Pojam "koeficijent inteligencije" zasnovan je na rezultatima merenja različitih sposobnosti, tj.postignućima na testovima inteligencije (šta god se podrazumevalo pokazateljima inteligencije). 

Zajedničko im je da  iza njih stoje neke sposobnosti (kognitivne/emocionalne),  sa kojima se rađamo, uz individualne razlike u njihovom kvantitetu i kapacitetu, koje možemo u manjoj ili većoj meri razvijati i koje utiču na naš život, uspeh, zadovoljstvo, samoostvarenje... Osim toga, poželjna je socijalna odrednica  imati visok IQ, sa pomalo naivnom idejom da je to nužan i dovoljan uslov za uspeh u životu i produktivnost (najčešće se ima u vidu akademski i profesionalni uspeh, ali neretko i u ljubavi i međuljudskim odnosima). Ta ideja je motivisala napore ka intelektualizaciji društva, koja je dala i dalje daje rezultate : prosečan IQ se kroz generacije sve više povećava.
Deca su nam, dakle, iz generacije u generaciju sve pametnija. Sada već odrasla, u najvećoj produktivnoj snazi,  trebalo bi da ispolje taj intelektualni kapacitet u ličnom i profesionalnom životu. Pokazatelji toga bi, ukratko, bili: uspešno realizovano obrazovanje, profesionalno ostvarenje i produktivnost na tom polju, stabilan brak, ostvarenje na polju roditeljstva, održavanje zdravog socijalnog života i međuljudskih odnosa.

Šta se dešava kada višegodišnje ulaganje u vaspitanje i obrazovanje ne rezultira produktivnošću u odrasloj dobi nekada ,činjenica, inteligentne dece? Šta kada se to ponavlja iz generacije u generaciju, a nove i dalje postižu zavidan uspeh na testovima inteligencije?  Sa strane gledano čini se kao da je društvo i ceo program intelektualizacije društva ostao izneveren. Očigledno postoji nešto što generalno, veoma snažno i uporno ometa ubiranje plodova celokupnog truda.
Tu ulazimo u sferu emocionalne inteligencije kao, nekada podcenjenog,  faktora za ostvarenje uspeha. Sada čujmo na svakom koraku da su deca sve pametnija, bave se i ovladavaju raznim područjima i znanjima bolje i više nego njihovi roditelji a da ne govorimo o daljim generacijama, pa je vreme da se takođe sistemantski i intenzivno posvetimo razvoju njihovih emocionalnih veština, kao što su:
- prepoznavanje i razumevanje sopstvenih emocija
- ispoljavanje, upravljanje emocijama
- razvoj empatije (prepoznavanje emocija kod drugih)
- održavanje međuljudskih odnosa
- rešavanje konflikata
- poštovanje drugih...
Na svu sreću, podsticanje razvoja emocionalne inteligencije kod dece izgleda kao manji zalogaj, jer je njen razvoj više pod uticajem spoljašnjih činilaca (roditelja i škole), odnosno manje genetski opterećen u odnosu na IQ. Ali samo „izgleda“ tako. Bez obzira na udeo genetike, posao nije lak, traje dugo i ume da bude frustrirajući. Ali ako vizualizujemo rezulat i vidimo decu kao ostvarene, emocionalno zrele odrasle osobe, onda je to dovoljna motivacija da se u taj posao i upustimo.