Zabrane u partnerskom odnosu

Razlika između granica i zabrana

Da li moraju da postoje zabrane u parnerskom odnosu? Kada bismo imali takav stav da svako može da radi šta hoće, da li bismo imali zdrav partnerski odnos? Nekakve granice moraju da postoje. Da li moraju i zabrane? U čemu je razlika? Kada nam se nešto kod partnera ne dopada , na primer,  smatramo da se partnerka obukla previše  provokativno za neku priliku, možemo joj to dati do znanja porukom  „ja ne volim kada se tako oblačiš“, ako se takve situacije ponavljaju daje se druga poruka: „ako nastaviš da se tako oblačiš, to će biti jedan od razloga ukoliko budem raskinuo sa tobom, jer je to za mene neprihvatljivo“. Naravno, ukoliko je za nas ta stvar jako bitna i neprihvatljiva.Time je postavljanje granica. Druga osoba može da nastavi tako da se tako oblači. Na nama je ili da prihvatimo to i nastavimo dalje (čime pomeramo granicu) ili da prihvatimo to kao negativnu stranu partnera koja se pridružije svim ostalim njegovim osobinama, što će jednog dana možda doprineti razilaženju.

Primoravanje druge osobe da se ponaša u skladu sa našim očekivanjima na bilo koji način (verbalno, pretnjom, ucenom ili fizički) jeste postavljanje zabrane. Drugim rečima, ako nam se nešto ne dopada i za nas je ne prihvatljivo, možemo staviti do znanja drugoj osobi da je tako, da nam je to važno i za nas neprihvatljivo, ali nakon toga ne je možemo naterati da se ponaša u skladu sa našim očekivanjima.

Parovi koji su skloniji razvoju disfunkcionalnog odnosa jesu upravo oni u kojima se  zloupetrebljava razlika u raspodeli snaga. U svakom partnerskom odnosu postoji razlika u raspodeli moći. Negde je ta razlika veća , negde manja. Ne možemo, ne bi  trebali da budemo  i nikada nećemo biti potpuno istih snaga. Uobičajeno je da jedan partner zarađuje više od drugog (a to ne mora nužno biti značajno više i ne mora nužno biti muškarac), kao što je uobičajeno da je jedan partner fizički ili mentalno jači. Čak ni u osetljivosti nije ista raspodela, i ona se  može pretvoriti u oružje kojim se onaj drugi „kinji“ u parterskom odnosu.  Dakle, stvar nije samo u postojanju različite raspodele snaga, već u njenoj zloupotrebi od strane onoga koji je poseduje više, čime nanosi štetu svom partneru, partnerskom odnosu i porodici u celini.

Šteta je skoro uvek  uvek ugrožavanje fizičkog i mentalnog stanja druge osobe, ako uzmemo u obzir da i doživljeni stres, potisnusta i negativna osećanja utiču na naš organizam i mogu pokrenuti niz mentalnih procesa i stanja. Ne tako vidljivo na prvi pogled, ali svakako vidljivo vremenom, a suštinsko  ugrožavajuće za drugog jeste-  sistematsko sprečavanje njegovog razvoja.

Ako se neko ko je u odnosu sa nama postavlja tako da sprečava naš razvoj, time nam nanosi  veliku štetu. Naravno, to nam ne daje za pravo da okrivimo drugog za situaciju ili stanje u kome se nalazimo ili za naš lični razvoj. Kada se uoči postojanje štete, pravi odgovor je naša odgovornost.

Zabrana na razvoj

Poruku zabrane na razvoj dobijamo iz ponašanja drugog na različite načine, kroz sistematsko sputavanje ili ograničavaje  u svakodnevnom funkcionisanju u kući i na poslu,  održavanju i razvoju kvalitetnih odnosa sa drugima (uključujući i odnos sa sopsvenom decom), kao i održavanju i unapređivanju sopstvenog zdravlja.

Metode zabrane mogu biti suptilne: kroz komentare, nagovaranje da odustanemo od neke ideje ili plana, navođenje argumenata protiv sprovođenja neke aktivnosti, ali i u vidu otvorenog ispoljavanja nezadovoljstva, protivljenja, čak i vređanja , stavljajući nas u negativan kontekst, poredeći nas sa drugima u negativnom smislu, pripisujući osećaj krivice za različite moguće „posledice“ koje će se dogoditi ako to zaista sprovedemo, pretnje, zastrašivanja, ucenjivanja ili čak fizičkog onemogućavanja – sprečavanja da se sprovede „sporna“ aktivnost oduzimanjem sredstava koja su za to potrebna (kao što su novac, auto, vreme i sl.). Teško je reći šta je gore, da li otvoreno izjašnjavanje i postavljnaje „zabrane“ ili suptilno, indirektno sabotiranje, ne samo verbalno, već i kroz niz mogućih, veoma „kreativnih  rešenja“, kao što su : iznenadno prisećanje na neku hitnu obavezu u kojoj moramo i mi da učestvujemo, sprovođenje neke aktivnosti  „za inat“ nama, ignorisanje, dočekivanje „na nož“ kada se sve završi, prebacivanje danima nakon toga i povezivanje svih negativnih događaja sa tim događajem, čak i iznenadno pogoršanje zdravstvenog stanja koje će nas odvratiti od našeg plana.

Kako neko može drugome bilo šta da zabrani?

Ljudi koji gledaju sa strane iskreno se pitaju: „Kako neko može da ti zabrani bilo šta ?“. Osobe koje postavljaju zabrane su uglavnom uporne, osobe koje sâme nemaju zadrške i vođene su idejom „sve što hoću to i mogu.“  Dobra motivaciona afirmacija, ali pod uslovom da nije vođena destruktivnim impulsom.  Šteta što osobe koje imaju zaista kreativne i plemenite ideje nemaju ovakav pokretački motor koji će ih voditi od ideje do realizacije bez usputnih stanica, preispitivanja, sumnje i skretanja na stranputice, već pravo, direktno iz tačke A u tačku B. Tu nema sumnje da li sam u pravu, nema pitanja da li grešim, nema bojazni šta ću time da pokvrim...

A zašto bi neko hteo da upravlja drugom osobom, šta time dobija i kako to sebi može da dozvoli?

Osim što se radi o veoma upornim osobama, one takođe imaju osećaj da smo mi deo njih.  Polazeći od takvog doživljaja logično je da kako upravljaju svim ostalim delovima sebe tako upravljaju  i nama.  Jedan od razloga jeste upravo održavanje kompaktnosti svih postojećih delova , održavanje celine, čime se uspostavlja kakav-takav unutrašnji mir. Nemogućnost da drži pod kontrolom i taj deo „sebe“,  koji emitujemo kada izražavamo svoju volju, kod njih stvara nervozu, unutrašnji nemir, pobunu koja može dovesti i do agresivnog ponašanja. 

Zašto neko ostaje u takvom odnosu ?

-                   Da ne bi ulazili u konflikt.
    Ljudi koji izbegavaju konflikte prilagođavaju svoje ponašanje postojećim zabranama zarad  „mira u kući“. Takođe,  ne žele da one budu (odnosno njihova želja, potreba, ideja, aktivnost) izvor nesuglasica , što se takođe nameće tumačenjem od strane drugog partera.

-                 Zato što su im potrebne granice
     Potrebne su im granice postavljene od strane drugog, čak i ako su u vidu zabrana. Istovremeno doživljavaju unutrašnju pobunu ali i zahvalnost za postavljanje granica,  jer  sami nisu u stanju da ih postave.

-                 Potreba za autoritetom
     U ovu zamku često upadaju i oni koji su još kao deca imali pozitivan odnos prema autoritetu, te nisu razvili mehanizme kojima bi se suprotstavili neprihvatljivim, nepravednim ili zlonamernim zahtevima drugog. Takođe, to su osobe koje parnera doživaljavaju kao autoritet , ali ne samo partnera nego i druge (prijatelja, decu , kolege...) i  smatraju  da bi trebalo da svi jedni drugima budemo neka vrsta autoriteta,  koji se oslanja na međusobno poštovanje i uvažavanju, te je dovoljno reći , izraziti želju, potrebu ili molbu, a drugi će to razumeti , uvažiti, izaći u susret i slično. To znači da se filozofija ovih osoba zasniva na ideji da ćemo svi jedni pema drugima biti „dobri“. 

                Zato što se nalaze u zavisnom odnosu „ne mogu sa tobom, ne mogu bez tebe“, teško se odlučuju, na klackalici su između da i ne, ne mogu da donesu konačnu odluku, a i kada je donesu plaše se ili znaju da će kasnije pospustiti ili se kajati.

Radom na sebi ove osobe mogu usvojiti drugačijiji odnos prema konfliktnim situacijama i naučiti nove načine reagovanja u njima, ojačati svoje granice, prilagoditi svoju životnu filozofiju realnosti i na taj način doprineti ne samo svoj razvoju, već i razvoju kvalitetnog partnerskog odnosa.

Najčešće zabrane u vezama mladih 

Zabrana na kretanje. U predbračnim vezama se najčešće javlja želja jednog partnera da u svakom trebutku zna gde se drugi nalazi, stalno zivka, proverava, traži veliki broj informacija o tome gde je druga osoba bila, koliko dugo,  koje sve bio prisutan i slično. Neretko se dešava i da „bane“ tamo gde ste vi kako bi „snimila situaciju“ i umirila se.  Ovo je samo po sebi naporno za drugog partnera koji se u tim situacijama oseća kao da postoji kamera koja ga prati gde god da je, kao da je njegovo iskustvo u svakom trenutku i iskustvo onog drugog. Nevolja je još veća ukoliko partner otvoreno izražava nezadovoljstvo ili daje upustva, zahteve ili otvorene zabrane ukoliko mu se ne dopada gde planirate da idete i sa kim. Ukoliko se desi neka nepredviđena situacija, promena plana, mesta, prisustvo nekoga za koga osoba nije znala da će biti tu, to još više može provocirati partnera koji želi da ima drugog pod kontrolom.

Zabrana na oblačenje. Ljubomora je dobro poznat motiv za postavljanjem zabrane na oblačenje koje je po mišljenju partnera suviše izazovno ili provokativno. Jasno je da ovu zabranu uglavnom postavljaju muškarci, isto tako i da je oblačenje mladih devojaka ume zaista da bude previše provokativno ili izazovno.

Problem najčešće i jeste u tome što se kriterijum prihvatljivog ponašanja naknadno menja. Muškarca je upravo privukla devojka koja se tako već oblačila, ali sada postoji zahtev da se to promeni. On ne uzima u obzir da je napravio izbor i da ima druge opcije u skladu sa svojim novim kriterijumima. Ali to ne želi, jer ga devojka u skladu sa tim kriterijumima ni ne privlači, što ga vodi u začarani krug iz koga izlazi tako što postavlja jasan zahtev, odnosno zabranu.

Zabrana na druženje. Iza ovakvog zahteva najčešće stoji strah da će druge osobe, bliske prijateljice/prijatelji uticati na našeg partnera na način koji nama ne odgovara. To dovodi do najčešće onih suptilnih varijanti zabrana, koje u braku prelaze u otvorene zabrane, odnosno pravila sa kim osoba može da se druži (izlazi , posećuje ili zove u goste), a sa kim ne.

Zabrana na prošlost. Možda zvuči čudno onima koji nisu imali dodir sa ovakvom zabranom, ali ona zaista postoji, pogotovo među mladima  i u predbračnim vezama. Nastaje kada se jednom partneru ne dopada nešto iz prošlosti (iskustva) onog drugog. „ I šta onda ?“ pitamo se svi osim onih koji su u vezi sa takvom osobom. Onda postoji nekakav zahtev da se osoba na neki način odrekne tog dela svoje prošlosti. Pokajanjem, iskupljenjem, prekidanjem bilo kavih veza sa „zabranjenim“ sadržajem. Nevolja je što ovi procesi „brisanja prošlosti“ jako dugo traju, možda čak i doživotno , odnosno dok se veza ne prekine.

Zabrana na intimu. Kada partner smatra da ima pravo i da mora znati sve što ima veze sa onim drugim. Znači da nemamo pravo na svoju intimu. Problem nastaje kada želimo da nešto  jednostavno zadržimo za sebe, ne želimo o tome da razgovaramo  ili ne u tom trenutku.

Zabrane u bračnim odnosima

Zabrana na slobodno izražavanje svog mišljenja. Partneri često upadaju u zamku koju pravi takozvano „mi“. Mi imamo, mi hoćemo, mi mislimo... Dešava se i da mislimo drugačije, što dovodi u problem one parove u kojima jedan partner nije u stanju to da toleriše i postavlja zabranu na iznošenje drugačijeg mišljenja.

Zabrana na mišljenje. Ne samo da postoji zabrana na iznošenje mišljenje već i na samo mišljenje, ukoliko se ono razlikuje od mišljenja drugog. Tako, jedan partner zahteva ili vrši pritisak na drugog da misli drugačije.

Osim toga česte su i zabrane na kontakt sa članovima primarne porodice, slobodno vreme, hobi, odmor, uživanje, razvoj autentičnog odnosa sa detetom itd.

Zabrane posle braka

I nakon razvoda parteri nastavljaju komunikaciju, ako ne verbalnu i direktnu, onda kroz postupke ili koristeći decu, koja postaju „pogodna“ za nastavak partnerskog odnosa i zabrana u njemu. Na taj način se nanosi šteta drugom roditelju, detetu i njihovom odnosu. Onaj roditelj sa kojim dete živi je sklon uspostavljanju zabrane na viđanje i komunikaciju  sa detetom, dok onaj drugi  sprovodi  zabranu na izlazak iz zemlje sa detetom (odlazak na letovanje, zimovanje i sl.), dok su oba (bivša) partnera nakon razvoda sklona zabrani na slobodan život onog drugog.

Zašto je važno da se zabrane prepoznaju?

Važno je da se zabrane prepoznaju, kao i način na koji učestvujemo u njihovom sprovođenju, da bi na njih adekatno reagovali,  kroz otvoren razgovor u okviru partnerskog odnosa ili sa stručnim licem, sa pronalaženjem motiva koji je doveo do njihove pojave.  Osim što same komlikuju partnerski odnos, zabrane ujedno ukazuju na postojanje nečega što stoji iza njih, a to može biti neka karakteristika jednog od partnera, oba partnera ili njihovog odnosa. Zabrane retko kada nestaju same od sebe, u stanju su da podrivaju odnos i stvore plodno tlo za razvoj niz drugih problema u pojedinačnom i zajedničkom funkcionisanju partnera , ali i porodice u celini.

Autor: Marijana Vilimonović 

Izvor: Dnevni list Danas

Upotreba nagrade i kazne u vaspitavanju dece

Upotreba nagrada i kazni je jedan od načina na koji odrasli ukazuje detetu šta je dobro a šta loše. Odrasli imaju sliku o tome koja ponašanja kod deteta žele da podstaknu,  a koja da umanje, odnosno eliminišu. Da li treba koristiti ova dva mehanizma u procesu vaspitavanja dece, pitanje je na koje često dobijamo odgovor u knjigama i člancima iz oblasti roditeljstva.

Ambivalencija

              Prema ovoj vrsti učenja ispoljava se, rekla bih, javna ambivalencija. Jedni su za, drugi protiv.

Moje zapažanje je da roditelj koji redovno prati savete stručnjaka vezanih za ovu temu posle nekog vremena upada  u  konfuziju. Dešava se da jedan dan pročitamo članak o tome kako treba koristiti pohvalu i tako uticati na samopouzdanje deteta, a drugi dan kako ne treba previše hvaliti dete kako bi imalo realnu sliku o sebi. Što se tiče kazne, fizičko kažnjavanje se uglavnom osuđuje, dok se o drugim vrstama kazni jako malo govori. Takođe, postoje i predrasude prema ovoj vrsti učenja, jer je sama reč „kazna“ je neprijatna.

Na jednom mestu se ističu pozitivne karakteristike ovih metoda, a na drugom mogući negativni efekti. Iako deluje protivrečno, najčešće su svi ti saveti i stavovi zapravo tačni.

Kada se roditelj nađe u konkretnoj situaciji opet ostaje otvoreno pitanje: Da li treba da koristim nagradu/kaznu? Da li se treba prilagoditi osobinama i uzrastu deteta ili situaciji? Nastavnici koriste razne metode kažnjavajnja kako bi održali disciplinu na času.

U svakodnevnom kontaktu sa detetom, ukoliko dobro poznajemo mehanizme delovanja ove dva sredstva, sve njihove efekte (pozitivne i negativne), sami možemo odgoviri na svako od ovih pitanja. Postoje dve opšte napomene vezane za ovu vrstu učenja. Nije u pitanju jedan mehanizam, već dva. Nagrada i kazna samo u osnovi imaju isti zakon delovanja, ali se onda razdvajaju i imaju sasvim drugačiji način primene, efekte koje izazivaju i pravila koja ih prate. Druga važna napomena je da obe (nagrada i kazna) imaju svoje pozitivne i negativne strane.

Zašto je dobro imati jasan stav?

Iako je način funkcionisanja nagrade i kazne svima uglavnom poznat i izgleda jednosavan, nije uvek tako. Prestanak neprijatnsti je takođe jedan oblik nagrade. Loše posledice kažnjavanja zaista postoje, ali one ne nastaju zato što je kažnjavanje samo po sebi loše, već zato što se ne poznaju principi njegovog funkcionisanja. Nešto slično kao korišćenje kuhinjskog noža. Ako znate da je nož oštar toliko da možete da se posečete, zašto ga i dalje imate u svojoj kuhinji i koristite svakodnevno? Zašto ga niste izbacili iz upotrebe, kada realno možete biti povređeni ? Zato što poštujete principe i pravila negovog korišćenja, od njega imate korist ali ste istovremeno svesni i imate u vidu de je opasan, zato ga koristite jedino tako da  ne nanosite štetu ni sebi ni drugima.

Najčešće greške

Dobro je upoznati se sa mehanizmima i principima učenja putem nagrade i kazne, a onda  odlučiti o tome kada će se i kako koristiti. Ako to ne uradimo „hladne glave“ i onda kada nismo u konkretnoj situaciji sa detetom, može se desiti da odluku donesemo u stanju afekta (a najčešće se tako i izriču kazne). Kasnije se  ispostavi kao nepromišljena odluka koja je bila preterana ili koju je nemoguće sprovesti i tako upadamo u sopstvenu zamku da ispadamo nedosledan roditelj. Odluka pada u stanju afekta, što je najveća greška. 

Kako da donesemo odluku i stav da li treba koristiti nagradu i kaznu? Kao i u drugim situacijama donošenja odluke, prvo se moramo dobro upoznati sa mehanizmima nagrede i kazne. Šta je to učenje putem nagrađivanja i učenje putem kažnjavanja, kako deluju u različitim uslovima, na različitim uzrastima, a nakon toga oceniti da li se to uklapa i na koji način u naš koncept discipline i roditeljstva uopšte.

Postoje i greške kojih su roditelji manje svesni od gore navedene. Problem je kada ne znamo da je neko naše ponašanje nagrađujuće za drugog i kada nismo svesti da svojim reagovanjem kažnjavamo dete, tako da će se u budućnosti ustručavati da tako nešto ponovi. To praktično znači da svojom reakcijom (koju pripisujemo svoj prirodi, karakteru) možemo uticati da se dete suzdržava, odriče ponašanja koje je dobro za njega, koje niste želeli da „ugušite“. Tipičan primer za to je inicijativa. Mnogi roditelji svojom kritikom izazivaju neprijatnost kod deteta (kažnjavaju ga zapravo) godinama, da bi se kasnije, kada dete uđe u pubertet, žalili na njega, jer ga ništa ne zanima, provodi slobodno vreme tako što „bleji“ i slično.

Učenje nagradom i kaznom koriste roditelji, vaspitači, dreseri životinja, mlade supruge u nadi da će promeniti svoje muževe...Poređenje sa dresurom životinja ne bi trebalo biti uvredljivo za nas, naprotiv, može nam samo potvditi da ovaj vid učenja funkcioniše ne samo  kada nema verbalne komunikcije, već ni svesti o učenju. Efekat nagrade postoji bez obzira da li smo svesni da smo nagrađeni ili ne. Jedan od zadataka odraslog je takođe da oseti kada sve (nenamerno) nagrađuje dete, a kad ga kažnjava. To ne znači da kaznu ne treba objasniti, da ne treba zajedno sa detetom sesti i pronaći motiv takvog njegovog ponašanja, već znači da i nagrada i kazna funkcionišu najviše na nivou delanja. Pretnja kaznom nije kazna, pohvala koja nije praćena fizičkim kontaktom i gledanjem u oči nije prava nagrada.

Dobre strategije

1.    Formulisati granice

Granice bi trebalo definisati tako da budu jasne i predočiti ih detetu. Naknadno saznanje deteta da je prekršilo granicu (prekršilo pravilo) stvara kod njega negativne emocije kao što su bespomoćnost ili ljutnja. Roditelji (a nastavnici u školi) bi trebalo da imaju isti kriterijum koji svi dosledno poštuju. One mogu i da se redefinišu (menjaju) kada dete svojim razvojem ovlada novim veštinama i više nema potrebe da prethodne granice ostanu, u posebnim situacijama (kada je dete bolesno, na odmosru i sl.) i kada se pokaže da nisu dobro i jasno definisne. Postarati se da one detetu budu jasne, pravedne, logične, u skladu sa uzrastom i poterbama deteta. Možete formulisati vrlo jasno pravilo, ali ako ono ne poštuje zdravu logiku ili ako nije u skladu sa bazičnim potrebama deteta, ono će ga konstantno kršiti, bez obzira na kazne.

2.    Nikada ne donositi odluke u stanju afekta.

Ne određivati kaznu u stanju afekta, dok smo ljuti, uplašeni ili uznemireni. Velika je verovatnoća da ćete se predomisliti kasnije i ublažiti kaznu što nikako ne daje dobar efekat, moguće je čak da kazna izrečena u afektu ne bude sprovodiva u realnosti ili da ne bude formulisana mudro, tj. da kaznimo sami sebe. Ako smo uznemireni ili ljuti najbolje je reći detetu da smo sada jako ljuti i da ćemo razgovarati kasnije, što će dati detetu i dobar model kontrolisanja sopstvenih emocija.

3.    Upoznati se dobro sa mehanizmima delovanja ove dva sredstva i u skladu sa tim doneti stav o tome da li ćemo ih koristiti, imajući u vidu stil roditeljstva kojem pripadamo

4.    Razvijati kod deteta toleranciju na frustraciju. Granice sprečavaju dete da uradi ono što želi, tada ga frustriramo. Da bi ostalo u okviru garnica ono mora naučiti da trpi fustraciju koju mu one stvaraju. Zato je važno da su one optimalne, ni previše zahtevne ni previše popustljive.

Prevazilaženje ambivalencije – donošenje odluke

Korak 1. Kada se radi o korišćenju nagrade i kazne pogrešno je stavljati na isti tas sa jedne strane nagradu, a sa druge kaznu. To su dva različita sredstva koja se ne mogu porediti. Osnovna razlika je u tome što se nagradom podstiče usvajanje novog i zadražavanje poželjnog ponašanja kod deteta, dok se kaznom ne usvaja novi oblik ponašanja, već dete uči da se suzdržava od ponašanja koje već ima u svom repertoaru, a za koje smatramo da je loše. Vremenom bi trebalo da usvoji stav o dobrom i lošem i sam sebi brani određena ponašanja.Važno je znati da se kaznom ne eliminiše nepoželjno ponašanje, već inhibira (dete se uči da se suzdržava), ali i dalje zna tako da se ponaša. Dakle, prvo moramo imati dva procesa donošenja odluke, jedan za nagradu, jedan za kaznu.

Korak 2. Sagledati u celini npr. nagradu. Ovaj korak podrazumeva da ste se detaljno i pravilno upoznali sa svim pozitivnim i negativnim efektima korišćenja nagrade, kao i šta sve može biti nagrada. Ovde nema prostora detaljnije o tome govoriti.

Korak 3. Sagledati u celini pozitivne i negativne strane nekorišćenja nagrade (šta se događa kada ne koristimo nagradu).

Korak 4. Na osnovu svega prethodnog, doneti odluku imajući u vidu sva objektivna saznanja, osobine deteta i način na koji želimo da vaspitamo dete. Jedna varijanta te odluke bi mogla da glasi: „Hoću da koristim nagradu zato što želim da mi dete izgradi pozitivnu sliku o sebi, da se vodim pozitivnim vaspitanjem, da gajim prijateljski odnos sa detetom itd. svestan toga da može postati npr. pohlepno i zato neću koristiti materijalnu nagradu, osim u posebnim situacijama“.

Isti niz koraka je potrebno uraditi i u donošenju jasnog stava o kazni (što je još važnije, jer je kazna mnogo delikatnije i opasnije sredstvo od nagrade).  

U školskom sistemu

U školskom sistemu se koristi sistem nagrade i kazne. Pitanje je da li je moguće poštovati pravila školskog sistema i dobrog korišćenja nagrade/kazne. Postojeći principi kažnjavanja krše neke od osnovnih pravila korišćenja kazne i na taj način nanose štetu. Evo nekih primera:

1. Doslednost – Jedan od uslova upotrebe kazne jeste da se koristi uvek za isto ili slično ponašanje. U školskom sitemu je to nemoguće. Ako misli da koristi kaznu, nastavnik mora svaki put za isto ili slično ponašanje isto reagovati. Da li je to moguće uopšte sprovesti? Da li svi učenici za isti prekršaj dobijaju istu kaznu? Nedosledno kažnjavanje nema nikakvog efekta na neželjeno ponašanje i predstavlja mučenje za dete, dok odrasli gube vreme za njegovo vaspitavanje. Takođe, kada se izričito ne zabrane i dosledno ne kazne, druga deca viđeno ponašanje tretiraju kao prećutno dozvoljeno. Nije redak slučaj da se dete udalji sa časa kada ometa nastavu, što za njega može predstavljati nagradu, a ne kaznu, ukoliko mu je lepše biti van učionice.

2. Intenzitet kazne mora biti najviši mogući za datu situaciju. Ovo pravilo se u školskom sistemu ne poštuje. Predviđen sistem podrazumeva postepeno kažnjavanje – prvo usmena opomena, zatim razgovor sa roditeljima, psihologom, ukor razrednog starešine, nastavničkog veća, direktora... Drugim rečima, dok kazna „dopre do njega“, on je napravio već niz drugih prekršaja.

3. Uvremenjenost – ako se i koristi kazna ona ima efekta na ponašanje koje se želi suzbiti jedino ako sledi u kratkom vremenskom roku nakon njega. Sva ispitivanja delovanja kazne ukazuju na vreme kao bitan faktor njenog efekta. Bez obzira na to, predviđen sistem kažnjavanja u školama ne poštuje ovo pravilo, čime kazna gubi svoj efekat a samim tim i smisao. Može se desiti da dete zaboravi šta je uradilo dok ga stigne „prava“ kazna ili da mu do kraja godine ostane  nekakav ukor iako se ono popravilo, odnosno, dete ostaje „zaboravljeno u kazni“, kojom se više niko ne bavi dok ne napravi sledeći prekršaj.

Pored ovog moramo imati u vidu da istovremeno na dete deluju i drugi oblici učenja, roditelj uči dete, pokazuje kako se nešto radi, po sistemu „gledaj i uči“. Odrasli  predstavlja model čije se ponašanje može usvojiti - „postati svoje“  u svakom trenutku i kada smatra da takvo ponašanje dete ne treba da sledi.

Završićemo citatom sa preporukama koje daje Otac Tadej o vaspitavanju dece, a koje su u skladu sa ovim tekstom i svakodnevnim sitacijama:

„ Ako u gnevu hoćemo da ga ispravimo ili nešto postignemo, ništa nećemo postići, samo ćemo povrediti i njega i sebe. Ako hoćemo dete da izvedemo na pravi put, treba da ga savetujemo. Ako ono neće taj savet da primi odmah, treba da ga pustimo da se sam smiri i onda, sa puno ljubavi, da mu izložimo da to što je pogrešio nije dobro za njega. I dete će onda to prihvatiti, kada je to od srca-srcu. Ali ako hoćemo po svaku cenu da ono bude onako kako mi hoćemo, onda od toga nema ništa. Kada dete neće da posluša, ne treba ga tući, nego mu treba usaditi volju da čini dobro.“

Autor: Marijana Vilimonović

Izvor: Danas

Izbor partnera – izbor drugog roditelja

 Konflikti među supružnicima  koji nastaju „zbog dece“, uglavnom se svode na kritikovanje onog drugog roditelja zbog toga što je takav kakav jeste.  Jedan od kriterijuma izbora partnera jeste upravo način na koji vidimo tu osobu kao roditelja. Žene biraju muškarce koji prema njihovim kriterijumima imaju neke važne osobine. To su obično smirenost, tolerancija, razumnost ili energičnost, inicijativa, otvorenost, inteligencija , potencijal za „ kvalitetno“ potomsvo. Muškarci biraju empatične, brižne, tople ili pak ambiciozne, brze, sposobne... Spoj često bude takav da se međusobno dopunjavaju, na primer,  ja imam smirenost, ti imaš inicijativu, pa zajedno činimo jednu dobru celinu. Prećutna pretpostavka je da će biologija tačno znati šta da uzme od jednog, a šta od drugog , tako da  će njihovo potomstvo biti savršeno.  To zvuči kao logičan i dobar izbor.

Partneri koji su se našli po principu „suprotnosti se privlače“ mogu dugo da funkcionišu kao dobar duet. Ali kada se pojavi treći ,  četvrti član porodice, celina počinje da se razlaže na njene sastavne delove. Majke očekuju da se onaj uvek smiren, pomalo pasivan čovek malo razdrma, probudi, preuzme ponekad kormilo od nje ili da se onaj previše energičan malo smiri i postane nosioc mira i stabilnosti u domu. Očevi očekuju da energična i dominantna majka postane blaga, tolerantna i popustljiva, a da ona koja je topla i nenametljiva bude dobar autoritet deci itd.

Sa rođenjem i razvojem deteta menjaju se i prilagođavaju roditelji. Međutim, glavne crte ličnosti, dominantne osobine,  uglavnom ostaju nepromenjene. Iz tog razloga jedan ili oba roditelja mogu osećati da ga drugi roditelj stavlja u situacije u kojima se od njega očekuje da dâ  baš ono što nema.

Reakcije u ovoj situaciji mogu biti različite, od bespomoćnosti do agresije. Ako su uvereni da tu osobinu ne mogu ni razviti , pod parolom „ja sam takav kakav sam“, moguće je da će se u ovoj situaciji osećati bespomoćno, dok razmišljanje „znala je (ili znao je) kakav sam ja i to joj nije smetalo, a sada odjednom  očekuje od mene nešto drugo“ može da izazove ljutnju i bes . Kako do ovakvih situacija zapravo dolazi ? Postoji više mogućih varijanti, one koje najčešćemo susrećemo u praksi su:

Pasivan otac, dominantna majka

 Pasivan otac ne inicira aktivnosti vezane za dete, nerado obavlja samostalnu brigu i negu deteta, ne donosi samostalne odluke, vreme provedeno sa detetom ne koristi za produbljivanje odnosa sa njim. Najčešće  se  dešava se da je to zapravo njegovo „prirodno“ stanje, odnosno da je takav bio i pre nego što se dete rodilo. Ovakvi očevi su često u senci majke, koja dominira u vremenu provedenom sa detetom, radnjama vezanim za brigu i negu oko deteta, aktivnostima sa njim i slično.

Nije retkost da je izbor njihovog partnera, tj. partnerke upravo osoba suprotnog karaktera, aktivna, uvek spremna za akciju, reaguje brzo, ima inicijativu, zna kako, kad i šta treba da se radi. Neretko pokušava i njega da ubaci u svoje akcije i planove, svoju organizaciju. To pasivne tate čini još pasivnijim. On nema načina, spobnosti, veštine, energije,  da se „izbori“ za svoje mesto.

Ponekad mu takva situacija baš  i odgovara, u njoj se oseća „uljuljkano“ , bez nepotrebnih frustracija, brige i odgovornosti. Ponekad i preterano dominantnoj majki ta situacija odgovara: može da organizuje aktivnosti  kako njoj odgovara, pravi izbore samostalno, nema rasparve, nema iznenađenja. Raspodela je odlična, svi su zadovoljni. Pa šta je onda tu problem? Vremenom, otac dolazi u situaciju da ga njegova pasivnost stavlja u „službu“ majke. Prinuđen je da preuzme ulogu izvršioca zamišljenih planova i organizacije. On postaje nezadovoljan, jer hoće da bude stvarno pasivan, ne „kobajagi“, prebacuje majci što se toliko zadržava na poslu i zapostavlja decu , a majka nikako ne voli da joj neko kaže da zapostavlja decu...pa veli „ niko nije kriv što on nema posao,  ima kraće radno vreme  ili mu je posao bezveze i nebitan pa može da dođe kući ranije“ i slično.. Šta se stvarno dešava? Oboje se ponašaju u skladu sa svojom prirodom , što se ovom drugom (više) ne dopada.

  Dobar i loš policajac

Roditelj koji malo vremena provodi  sa decom, a svestan je toga , ne želi da to vreme provede tako što će vikati na njih i glumiti strogoću.  Naprotiv,“dobar je“ i popustljiv. Dobar u očima malog deteta, ali da li je zaista dobar za njegov razvoj i kako ta dobrota utiče na funkcionisanje porodice? Kada tata puno radi , pokušava da nadomesti propušteno za kratko vreme kada je sa decom, dopušta ono što majka brani, ispunjava želje.... Može se desiti da je tada umoran ili da su deca umorna i pospana, pa  ga supruga zatiče kako drema, dok mališa gleda borbu do smrti na nekom od omiljenih TV programa. Drugi roditelj, odnosano majka u ovom slučaju,  ima ulugu da izigrava lošeg policajca i zavodi red, kako bi progurala dvadeset i četiri časa sa što menje problema. Zato,  kada otac dođe sa sažaljivo-popustljivim stavom (kao dobra vila), ne samo da može da iritira već umornu majku, koja očekuje da dobije „pojačanje“ u vaspitnoj borbi, nego je time stavlja u poziciju da postane još oštrija i zahtevnija, kako bi održala balans . Čak se i deca mogu bolje ponašati prema roditelju koji manje vremena provodi u njihovom dislipinovanju. Ređe ulaze u konflikt sa njim, više se trude i sarađuju, što može davati sliku kao da je on bolji roditelj ili da ga deca više vole. Nakon takvog zaključka, drugi roditelj biva još više nezadovoljan.

Tolerantna, popustljiva majka i strog otac

Ova majka je zaista brižna, ali i popustljiva, ne želi da frustrira dete ( ali ni da ono frustrira nju), izbegava konflikne situacije, ide linijom manjeg otpora - što autoritarnom ocu  smeta. On želi da, posle napornog radnog dana, uđe u kuću u kojoj vlada red. Očekuje da majka kontoliše situaciju, a deca budu poslušna. Ne preostaje mu ništa drugo nego da i on (kao majka iz prethodnog primera) pretera u svojim zahtevima kako bi povratio balans. Često ima osećaj da bi, da nema takve njegove reakcije, „njihov brod i oni na njemu potpuno potonuli“. Nesreća je što tom prilikom ume da uruši ionako slab autoritet majke pred decom, ističući pred njima sve njene nedostatke.

Kod nekih parova konflikti koji nastaju  u vezi sa  roditeljskim ulogama mogu  toliko narušiti njihov partnerski odnos, atmosferu u kući, pa i samu brigu o deci, da se u nekim slučajevima navode i kao uzrok za razvod braka. Iako možemo da pretpostavimo da različiti oblici ponašanja  supružnika  u odnosu na decu nisu pravi ili jedini uzrok njihovog razvoda,  ne smemo  zanemariti njihovo negativno dejstvo na kvalitet i zadovoljstvo partnerskim odnosom . U praksi se ispostavlja da i nakon razvoda bivši supružnici imaju isti problem, jer oboje nastavljaju sa primenom svojih metoda u odnosu na dete, čime je ovaj drugi i dalje nezadovoljan.

Uticaj različitih roditeljskih pristupa na decu

Deca mogu da izvuku korist iz situacije kada su roditelji veoma različiti po karakteru, jer svaki pristup daje nešto dobro. Ovakva situacija može čak doprineti razviju različitih socijalnih veština kod dece, jer postaju fleksibilniji, imaju prilike da vide kako se prihvataju različiti stavovi i rešavaju konflikti na zreo način. Međutim, kada su pristupi roditelja toliko različiti da se npr. za iste stvari dete kod jednog roditelja kažnjava, a kod drugog nagrađuje, onda dete može biti zbunjeno, dovedeno u situaciju da ne zna tačno šta se od njega očekuje. Sa druge strane, ako nesuglasice među roditeljima nemaju konstruktivno rešenje, već prerastaju u svađe, predstavljaju izuzetno neprijatna iskustva za decu. Dete čuje da se roditelji svađaju „zbog njega“, zbog nečeg u vezi sa njim , čuje da se spominje njegovo ime i to može protumačiti na takav način da se oseća kao pravi krivac za njihov međusobni konflikt. Može zaključiti da nešto u vezi sa njim nije u redu i da se zato mama i tata svađaju, ali ni samo neće znati šta je to. Ovakve zaključke deca još dugo nose sa sobom i skoro nikada ih neće eksplicitno reći roditeljima, već će ih prihvatatiti kao činjenicu, jer po njegovoj logici i roditelji to znaju , pa zašto im onda o tome govoriti. „Da nema mene, mama i tata bi se lepo slagali i voleli“- sledeći ovakve misli i osećanja, deca često  preuzimaju na sebe ulogu krivca, ali i pomiritelja, pa ubuduće pokušavaju da zadovolje roditelje ili urade nešto kako bi oni bili složni. Ako se na primer dete slučajno razboli i primeti da roditelji zakopavaju ratne sekire kako bi se zajedno fokusirali na brigu o njemu, može zaključiti da je njegova bolest dobra alatka za uspostavljanje primirja među njima.

Nije sve tako crno

Pronađite pozitivne strane u roditeljskom stilu drugog roditelja. Sigurno postoji neka prednost , kvalitet u njegovom odnosu prema deci . Često se dešava da su popustljive majke zaista nekada zahvalne što otac koristi svoj autoritet kako bi decu „doveo u red“, inače bi joj se popela na glavu. Sigurno da je energična, uvek prisutna, aktivna majka, ponekad zahvalana tati koji svojim karakterom malo  uspori sve akcije koje je isplanirala, spusti ih na zemlju, sagleda iz drugog ugla. Vašu različitost možete da iskoristite kao prednost ako su vaša deca među sobom različitih karaktera,  jer zajedno uvek imate na raspolaganju neku od metoda koja daje efekat.

Razlika u karakteru roditelja ima svojih prednosti (a deca su ta koja najbolje znaju da ih pronađu i iskoriste), dok mane umeju da naprave konflikt među njima, što dalje utiče ne samo na kvalitet roditeljstva, već i na kvalitet njihovog  partnerskog odnosa. Potreban je trud oba roditelja kako bi jaz bio manji, a zadovoljstvo roditeljstva veće. 

Šta je važno za prevazilaženje ovakvih situacija?

Saradnja  -  Potrebno je da mama i tata sarađuju - slično kao kada radite timski, zajednički rad na poslu,  morate da se prilagodite drugoj osobi ako mislite da uspešto završite zajednički projekat. Da bi se to ostvarilo nikada ne bi trebalo gubiti iz vida da je cilj - dobro odrađen posao (u ovom slučaju briga i nega deteta). Naravno i tu se dešava da jedan zabušava, ali i za to postoji rešenje - otvoren razgovor, prihvatanje svog dela odgovornosti, pronalaženje pravog uzroka koji jednu osobu sprečava da kvalitetno obavlja svoj deo, što se može jedino uz međusobno razumevanje i uvažavanje.

Aktivno slušanje - U ovakvim situacijma supružnici zaista govore šta tačno žele i kako se osećaju, nema ničeg između redova. Razgovarajte o ovom i drugim problemima onda kada ste oboje relativno odmorni, kada niste u žurbi i pod pritiskom.

Roditelji, na istoj ste strani - Nema dve strane, oboje ste roditelji, neko se u toj ulozi snalazi  sa manje, neko sa više poteškoća. Važno je da ne trošite energiju u dokazivanju ko je u pravu i čije su metode bolje. Umesto toga uložite energiju u prepoznavanje što više različitih načina na koji možete da zadovoljite potrebe vašeg deteta. Zadovoljene potrebe deteta i njegov pravilan razvoj su jedino merilo vašeg zajedničkog uspeha.

 Složite se da se ne slažete - „Agree to disagree“,  fraza koja se retko koristi u našem jeziku, a služi upravo prekidanju konflikta i prihvatanju različitosti – složite se da se ne slažete. Time ne prihvatate da je način na koji razmišlja onaj drugi ispravan, ali tolerišete da postupa u skladu sa njim, zadržavajući istovremeno svoj stav, kao i slobodu ponašanja u skladu sa svojim stavom. Ne očekujte dramatične promene, ni od sebe ni od drugog roditelja. Prihvatite različitosti. Kada je to potrebno, složite se da se ne slažete.

Razvijajte se zajedno - Vratimo se priči sa početka, definišite koja je to osobina koja vam nedostaje, a našli ste je u vašem partneru. Potrudite se da je razvijete kod sebe i pomozite parteru da razvije onu koju je pronašao kod vas. Zašto da budete dve polovine kada možete da budete dve celine, tako će dete će imati dva „cela“ i zadovoljna roditelja.  Ne plašite se promene, ona ne mora da bude ekstremna, naprotiv, potrebno je da se malo približite,  ublažite svoj pristup i približite za jedan korak ka onom drugom.

Autor teksta: Marijana Vilimonović, psiholog savetnik
Izvor: dnevni list " Danas"

Kako da pružimo podršku dragoj osobi koja je obolela od teške bolesti ?

Svest o teškim oboljenjima

Statistički podaci nam daju globalnu sliku o tome koliko hiljada ljudi godišnje u Srbiji oboli od raka, u kojoj dobi su muškarci i žene skloniji određenoj vrsti oboljenja i koji su faktori rizika. Brojke služe da nam kažu da li se situacija pogoršava i  govore da broj novoobolelih na godišnjem nivou sve više raste. Svakodnevno nam pažnju privuče po neki recept ili tekst koji preporučuju različite prirodne metode prevencije i lečenja ovakvih oboljenja. Sa druge strane,  upozoravaju nas na  namirnice i navike koje mogu doprineti pojavi teških oboljenja. Svest o njima je, manje-više  prisutna, tu je negde, ali ne u žiži našeg svakodnevnog interesovanja. Nažalost, razmere su takve da svako od nas poznaje ili je poznavao nekoga ko je oboleo i kome je bila potrebna podrška.

Lekari su tu da leče i daju najvredniju pomoć osobi koja je obolela. Svi ostali, neprofesionalci, takođe mogu da pomognu, a time pomognu i lečenje. Pomoć laika je drugačija od ove prve, stručne lekarske pomoći. Stručnjaci imaju promišljene pristupe, proceduru, proverene metode, sistematični su, pripremaju se za pružanje te vrste pomoći godinama. Laici sve to nisu. Oni mogu biti zatečeni, iznenađeni, uplašeni, zabrinuti, nespretni, nepromišljeni... I to je sve prirodno. Ali, kada prođe prvi talas šoka i kada prikupe svoju snagu za koju znaju da će biti porebna osobi koja je obolela, pojedinci iz neposrednog okruženja obolelog mogu i umeju biti takođe sistematični, informisani i posvećeni.

Ko može da pruži podršku obolelom?

Najveću podršku mogu pružiti partneri jedan drugome u svim životnim iskušenjima, pa i u ovom. Istraživanja pokazuju da dobar partnerski odnos u kome se partneri međusobno podržavaju može smanjiti stres izazvan različitim događajima unutar ili van porodice. Kada osoba zna da će joj partner pružiti adekvatnu podršku, emocionalnu i praktičnu, otpornost na stres izazvan ozbiljnim oboljenjem će bitni znatno veća. Ostali članovi porodice, računajući i odraslu decu,  mogu i obično i pružaju podršku u skladu sa svojim sposobnostima.

Pored članova uže porodice, prijatelji i komšije takođe mogu da pomognu čineći „drugu liniju odbrane“, i time ustvari malo olakšaju, ne samo oboleloj osobi,  već i  njenim pomagačima, onima koji svakodnevno i intenzivno brinu o njoj.

Možemo da pomognemo na različite načine

Jedan  oblik podrške se odvija na emocionalnom planu, kroz prihvatanje, razumevanje, razgovor. Empatija je neophodna u ovoj komunikaciji. Ako osetite da sami ne možete da kontrolišete osećanja koja se u vama rađaju kroz empatiju sa obolelim, povucite se malo dok ne pronađete snagu i obradite sopstvene emocije. Ukoliko i sami budete dugo pod intenzivnim emocijama, nećete moći da pomognete dragoj osobi na adekvatan način. Pored empatije, u komunikaciji sa nekim ko ima tako ozbiljan problem važno je praktikovati „aktivno slušanje“. Šta to znači? Probati razumeti tačno ono što je osoba htela da kaže. Ne treba je  prekidati  dok govori, treba čekati. Ne treba dovršavati svojim rečima ono što mislite da je htela da kaže, već  je treba pustiti da vam prenese svoje misli i osećanja i pokušati da ponovite svojim rečima onako kako ste je vi razumeli. Postavite pitanje ukoliko vam se učinini da niste najbolje razumeli. Ne govoriti „znam“ , jer ne znamo, možemo da pretpostavimo.  Čak i ako ste doživeli nešto slično, svako svoju muku oseća na svoj način, a razgovor postoji da bi saznali kako se baš ta osoba oseća i kako joj možemo pomoći. 

Drugi oblik pružanja podrške odvija se kroz davanje saveta i informacija. U našem narodu se obično  svi razumeju u sve, nema oblasti u kojoj ne možemo savetovati i govoriti drugome šta bi trebalo da radi. Kada je u pitanje zdravlje, odnosno, ozbiljno oboljenje i njegov tretman, moramo se kontrolisati po pitanju davanja saveta. Sa druge strane, jedan od izvora strepnje i nesigurnosti kod ljudi, u ovom slučaju obolelog, jeste nedostatak relevantnih i sigurnih (proverenih) informacija koji se još više povećava prilivom kontradiktornih informacija. Ako je osoba bila hospitalizovana, verovatno je, htela - ne htela, upila veliki broj informacija i saveta od drugih pacijenata, njihove rodbine, medicinskih radnika i lekara ili je načula usput, pa sama sklopila priču i odgovore na neka svoja pitanja. Kada do jedne osobe dođe nekoliko različitih informacija o sadržaju koji je za nju veoma važan, neminovno se javlja nepoverenje u društvo, u sistem u kome ona treba da se snađe i donese nekakvu odluku za sebe. Osećaj nemoći, ljutnje i besa, beznadežnosti i konfuzije mogu preplaviti  obolelog . Zato je podrška u smislu davanja proverenih informacija, povezivanja sa nekim ko jeste  izvor pravih informacija i zaštita obolelog od netačnih i kvazi - saveta je jako bitno. Ukoliko smo u mogućnosti da joj u tome pomognemo možemo je osnažiti  i poštedeti je nepotrebnog dodatnog stresa.  

Kada razumemo kako se osoba oseća i u kojoj sferi funkcionisanja sada ima nejviše teškoća, možemo da ponudimo određenu praktičnu pomoć. Ukoliko je to moguće, možemo se dogovoriti sa njom na koji način i na koje vreme ćemo obavljati neku aktivnost umesto nje, kako bi se ona osećala manje loše zbog našeg angažovanja. Koliko god da ste bliski i da je osoba svesna svog trenutnog stanja, nekome ko prima pomoć  nije ugodno i prijatno. Čak se može osećati i kao vaš dužnik. Ukoliko želi nešto za uzvrat da učini ili dâ, prihvatite to.  Tako će se osećati manje zavisnom i podređenom u odnosu na vas.

Najveću podršku, ipak, mogu da pruže partneri i članovi uže porodice. Jedan deo obaveza obolelog se neko  vreme ili povremeno, po potrebi, prebacuje na druge. Dobro je i o tome razgovarati i napraviti novu porodičnu organizaciju, odrediti prioritete i zajedno u razgovoru sa partnerom uključiti određenu osobu (porodičnog prijatelja, rođaka, komšiju) u praktičnu, konkretnu pomoć koja je će olakšati porodično funkcionisanje i obezbediti adekvatne uslove za negu obolelog.

Šta sve može biti potrebno oboleloj osobi?

-          Razumevanje , prihvatanje, razgovor, empatija

-          San i odmor, mir u kući, praktična pomoć

-          Održavanje određenog nivoa kvaliteta života

-          Održavanje partnerske i roditeljske uloge

-          Sigurnost - povratak osećaja kontrole nad sopstvenim životom

-          Podrška u prevazilaženju osećanja straha , strepnje, beznadežnosti

-          Održavanje samopoštovanja i dostojanstva

Kako podrška „radi“

Podrška ljudi iz neposrednog okruženja pomaže osobi da se izbori sa bolovima i tegobama, svakodnevnim obavezama i samim tretmanom u procesu lečenja. Takođe, smanjuje rizik od samoizolacije obolelog, povlačenja, razvoja depresije i drugih zdravstvenih i egzistencijalnih problema. Imajmo u vidu da često „nevolja nikada ne ide sama“ , pa se dešava da kriza izazvana ozbiljnim zdravstvenim problemom „povuče“ sa sobom druge probleme , pre svega finansijske, jer osim smanjene radne sposobnosti i manje zarade u tom periodu i samo lečenje i nega zahtevaju ekonomska ulaganja.

Podrška članova porodice i prijatelja obolelog mogu znatno da ublaže njegove  emocionalne reakcije na novonastale promene u toku bolesti i lečenja, spreče pojavu drugih oboljenja i tegoba i  povrate obolelom unutrašnju snagu i osećaj kontrole.

Šta sve utiče na to kako će se osoba izboriti sa stresom koji donosi ozbiljano oboljenje?

Osim profesionalne pomoći, lečenja i pomoći laika iz neposrednog okruženja obolelog i stanje u kojem je osobu oboljenje „zateklo“ takođe može uticati na način njene borbe sa bolešću. Bolje će se snaći one osobe koje imaju rešena osnovna životna pitanja, koja su imala izvesnu stabilnost i proverene načine izlaženja na kraj sa nepredvidivim, stresnim događajima i pre oboljevanja. Isto važi i za mrežu socijalne podrške. Jedan od pokazatelja dobre strategije za prevazilaženje stresnih situacija jeste izgradnja i adekvatno  korišćenje mreže socijalne podrške. Pokazalo se da je kvalitet mreže socijalne podrške važniji od kvantiteta, dakle, nije neophodno da osoba ima veliki broj ljudi oko sebe koji joj mogu pružiti odgovarajuću podršku, već da ta podrška bude adekvatna, odnosno da odgovara potrebama pojedinca. Prethodna hronična oboljenja i psihička stanja takođe imaju uticaja na sposobnost osobe da se izbori sa novonastalom krizom izazvanom ozbiljnim oboljenjem. Kada hoćemo da pomognemo obolelom ne smemo izgubiti iz vida njena prethodna stanja i kapacitete.   

Dešava se da oboleli ne želi da mu pomažemo

Dobri načini borbe protiv stresa izazvanog ozbiljnim oboljenjem uključuju  aktivno učešće obolelog u sprovođenju nege, saradnju sa lekarskim timom i angažovanje pojedinca u angažovanju drugih koji žele da mu pomognu i podrže. To znači da je osoba prihvatila svoju poziciju, ali i da misli na svoju budućnost, odnosno, želi i veruje da će joj biti bolje. Jedna od reakcija jeste negiranje ozbiljnosti oboljenja, svrsishodnosti tretmana i intervencija, kao i određenog načina ponašanja u skladu sa tim. Prebacivanje dosadašnjih aktivnosti  obolelog na druge jeste dodatni stres pored fizičkih bolova i tegoba koje bolest nosi. Privremeno ili trajno napuštaje određenih aktivnosti u odnosu prema deci, kući, poslu, doživljava se kao napuštanje vrlo važnih uloga koje osoba ima u funkcionisanju porodice i društva. Zbog toga prihvatanje praktične pomoći nije tako jednostavno kao što drugima izgleda. Ponekad pokušavamo i da ubedimo obolelog da to za nas nije ništa, da nam ne predstavlja problem . Ali moramo da razumemo da za nju to nije „ništa“, već golim okom  i na daleko vidljiva njena nemoć. Zbog toga ne treba insistirati, ali ni odustajati, ne treba zaboraviti da drugom prilikom ili na drugačiji način ponovo ponudimo svoj predlog. Moramo imati u vidu da nije prijatno biti u toj poziciji. Dobro je da članovi najuže porodice, ako je potrebno i u razgovoru sa lekarima, pravilno procene koja je zaista moć obolelog i preporučena  aktivnost, te mu nikako ne umanjivati realne kapacitete ili stavljati u poziciju zavisne osobe ako ona to trenutno nije.    

Prihvatite svoja ograničenja

Članovi porodice i prijatelji koji pružaju psihosocijalnu podršku obolelom, takođe bi trebalo da prepoznaju svoja ograničenja. Za osobu koja prima našu pomoć je od velikog značaja da budemo realni u proceni sopstvenih moći i znanja. Sama želja i potreba da se pomogne drugome, ponekad mogu da zamagle sliku naših realnih sposobnosti i možda čak naprave i štetu. Bez obzira što nismo profesionalci, moramo se držati osnovnog pravila, a to je da ne nanesemo štetu ni sebi ni drugome u želji da pomognemo. Tipični primeri grešaka su:

-          - obećavanje nečega što nismo sigurni da zaista možemo da ispunimo

-          - davanje neproverenih informacija i saveta  vezanih za tretman i oporavak (što obolelu osobu   može skrenuti sa pravog puta i oduzeti joj dragoceno vreme lečenja)

-          - pružanje pomoći u razmerama i intenzitetu koji ugrožava nas i naše zdravlje

-    - takve emocionalne reakcije i taktike pomagača koje mogu da opterete obolelu osobu u smislu stvaranja dodatnih emocionalnih  uzbuđenja i konflikata

Ne nikako: Ulaziti u sukob sa obolelim,  primenjivati silu kako bi se ponašao u skladu sa postupcima koji idu u pilog njegovoj nezi i tretmanu. Čak i kada postoji otvoren otpor i odbijanje saradnje u toku tretmana i nege, obolelog nije dozvoljeno vređati, ponižavati, pretiti mu ili ga fizičkom silom „naterati“ da sledi upustva lekara u svoju korist. Otpor je jedna od reakcija na situaciju u kojoj se osoba našla. Savet pomagača je da i sam zatraži pomoć od drugih članova porodice, medicinskog osoblja, lekara i drugih profesionalnih pomagača (psihologa, psihijatara) koji mogu imati drugačiji pristup i metod pružanja pomoći.

Šta je obolelom najpotrebnije?

Najdelotvornija je takva podrška koja je u skladu sa trenutnim potrebama osobe. Možemo da kažemo da je obolelom najpotrebnije saznanje i uverenje da ste tu za njega. Ako ne znate kako biste mogli da pomognete i da li ona uopšte želi od vas pomoć, možete za početak, na sebi svojstven način  dati do znanja oboleloj osobi da ste tu i da može računati na vašu podršku u trenutku kada joj bude trebala. Ako ne znate šta biste uradili, kako se osoba trenutno oseća i šta joj je potrebno, pitajte je.

    

 Autor teksta: Marijana Vilimonović, psiholog savetnik

marijana.vilimonovic@gmail.com

065/369-55-09