Zabrane u partnerskom odnosu

Razlika između granica i zabrana

Da li moraju da postoje zabrane u parnerskom odnosu? Kada bismo imali takav stav da svako može da radi šta hoće, da li bismo imali zdrav partnerski odnos? Nekakve granice moraju da postoje. Da li moraju i zabrane? U čemu je razlika? Kada nam se nešto kod partnera ne dopada , na primer,  smatramo da se partnerka obukla previše  provokativno za neku priliku, možemo joj to dati do znanja porukom  „ja ne volim kada se tako oblačiš“, ako se takve situacije ponavljaju daje se druga poruka: „ako nastaviš da se tako oblačiš, to će biti jedan od razloga ukoliko budem raskinuo sa tobom, jer je to za mene neprihvatljivo“. Naravno, ukoliko je za nas ta stvar jako bitna i neprihvatljiva.Time je postavljanje granica. Druga osoba može da nastavi tako da se tako oblači. Na nama je ili da prihvatimo to i nastavimo dalje (čime pomeramo granicu) ili da prihvatimo to kao negativnu stranu partnera koja se pridružije svim ostalim njegovim osobinama, što će jednog dana možda doprineti razilaženju.

Primoravanje druge osobe da se ponaša u skladu sa našim očekivanjima na bilo koji način (verbalno, pretnjom, ucenom ili fizički) jeste postavljanje zabrane. Drugim rečima, ako nam se nešto ne dopada i za nas je ne prihvatljivo, možemo staviti do znanja drugoj osobi da je tako, da nam je to važno i za nas neprihvatljivo, ali nakon toga ne je možemo naterati da se ponaša u skladu sa našim očekivanjima.

Parovi koji su skloniji razvoju disfunkcionalnog odnosa jesu upravo oni u kojima se  zloupetrebljava razlika u raspodeli snaga. U svakom partnerskom odnosu postoji razlika u raspodeli moći. Negde je ta razlika veća , negde manja. Ne možemo, ne bi  trebali da budemo  i nikada nećemo biti potpuno istih snaga. Uobičajeno je da jedan partner zarađuje više od drugog (a to ne mora nužno biti značajno više i ne mora nužno biti muškarac), kao što je uobičajeno da je jedan partner fizički ili mentalno jači. Čak ni u osetljivosti nije ista raspodela, i ona se  može pretvoriti u oružje kojim se onaj drugi „kinji“ u parterskom odnosu.  Dakle, stvar nije samo u postojanju različite raspodele snaga, već u njenoj zloupotrebi od strane onoga koji je poseduje više, čime nanosi štetu svom partneru, partnerskom odnosu i porodici u celini.

Šteta je skoro uvek  uvek ugrožavanje fizičkog i mentalnog stanja druge osobe, ako uzmemo u obzir da i doživljeni stres, potisnusta i negativna osećanja utiču na naš organizam i mogu pokrenuti niz mentalnih procesa i stanja. Ne tako vidljivo na prvi pogled, ali svakako vidljivo vremenom, a suštinsko  ugrožavajuće za drugog jeste-  sistematsko sprečavanje njegovog razvoja.

Ako se neko ko je u odnosu sa nama postavlja tako da sprečava naš razvoj, time nam nanosi  veliku štetu. Naravno, to nam ne daje za pravo da okrivimo drugog za situaciju ili stanje u kome se nalazimo ili za naš lični razvoj. Kada se uoči postojanje štete, pravi odgovor je naša odgovornost.

Zabrana na razvoj

Poruku zabrane na razvoj dobijamo iz ponašanja drugog na različite načine, kroz sistematsko sputavanje ili ograničavaje  u svakodnevnom funkcionisanju u kući i na poslu,  održavanju i razvoju kvalitetnih odnosa sa drugima (uključujući i odnos sa sopsvenom decom), kao i održavanju i unapređivanju sopstvenog zdravlja.

Metode zabrane mogu biti suptilne: kroz komentare, nagovaranje da odustanemo od neke ideje ili plana, navođenje argumenata protiv sprovođenja neke aktivnosti, ali i u vidu otvorenog ispoljavanja nezadovoljstva, protivljenja, čak i vređanja , stavljajući nas u negativan kontekst, poredeći nas sa drugima u negativnom smislu, pripisujući osećaj krivice za različite moguće „posledice“ koje će se dogoditi ako to zaista sprovedemo, pretnje, zastrašivanja, ucenjivanja ili čak fizičkog onemogućavanja – sprečavanja da se sprovede „sporna“ aktivnost oduzimanjem sredstava koja su za to potrebna (kao što su novac, auto, vreme i sl.). Teško je reći šta je gore, da li otvoreno izjašnjavanje i postavljnaje „zabrane“ ili suptilno, indirektno sabotiranje, ne samo verbalno, već i kroz niz mogućih, veoma „kreativnih  rešenja“, kao što su : iznenadno prisećanje na neku hitnu obavezu u kojoj moramo i mi da učestvujemo, sprovođenje neke aktivnosti  „za inat“ nama, ignorisanje, dočekivanje „na nož“ kada se sve završi, prebacivanje danima nakon toga i povezivanje svih negativnih događaja sa tim događajem, čak i iznenadno pogoršanje zdravstvenog stanja koje će nas odvratiti od našeg plana.

Kako neko može drugome bilo šta da zabrani?

Ljudi koji gledaju sa strane iskreno se pitaju: „Kako neko može da ti zabrani bilo šta ?“. Osobe koje postavljaju zabrane su uglavnom uporne, osobe koje sâme nemaju zadrške i vođene su idejom „sve što hoću to i mogu.“  Dobra motivaciona afirmacija, ali pod uslovom da nije vođena destruktivnim impulsom.  Šteta što osobe koje imaju zaista kreativne i plemenite ideje nemaju ovakav pokretački motor koji će ih voditi od ideje do realizacije bez usputnih stanica, preispitivanja, sumnje i skretanja na stranputice, već pravo, direktno iz tačke A u tačku B. Tu nema sumnje da li sam u pravu, nema pitanja da li grešim, nema bojazni šta ću time da pokvrim...

A zašto bi neko hteo da upravlja drugom osobom, šta time dobija i kako to sebi može da dozvoli?

Osim što se radi o veoma upornim osobama, one takođe imaju osećaj da smo mi deo njih.  Polazeći od takvog doživljaja logično je da kako upravljaju svim ostalim delovima sebe tako upravljaju  i nama.  Jedan od razloga jeste upravo održavanje kompaktnosti svih postojećih delova , održavanje celine, čime se uspostavlja kakav-takav unutrašnji mir. Nemogućnost da drži pod kontrolom i taj deo „sebe“,  koji emitujemo kada izražavamo svoju volju, kod njih stvara nervozu, unutrašnji nemir, pobunu koja može dovesti i do agresivnog ponašanja. 

Zašto neko ostaje u takvom odnosu ?

-                   Da ne bi ulazili u konflikt.
    Ljudi koji izbegavaju konflikte prilagođavaju svoje ponašanje postojećim zabranama zarad  „mira u kući“. Takođe,  ne žele da one budu (odnosno njihova želja, potreba, ideja, aktivnost) izvor nesuglasica , što se takođe nameće tumačenjem od strane drugog partera.

-                 Zato što su im potrebne granice
     Potrebne su im granice postavljene od strane drugog, čak i ako su u vidu zabrana. Istovremeno doživljavaju unutrašnju pobunu ali i zahvalnost za postavljanje granica,  jer  sami nisu u stanju da ih postave.

-                 Potreba za autoritetom
     U ovu zamku često upadaju i oni koji su još kao deca imali pozitivan odnos prema autoritetu, te nisu razvili mehanizme kojima bi se suprotstavili neprihvatljivim, nepravednim ili zlonamernim zahtevima drugog. Takođe, to su osobe koje parnera doživaljavaju kao autoritet , ali ne samo partnera nego i druge (prijatelja, decu , kolege...) i  smatraju  da bi trebalo da svi jedni drugima budemo neka vrsta autoriteta,  koji se oslanja na međusobno poštovanje i uvažavanju, te je dovoljno reći , izraziti želju, potrebu ili molbu, a drugi će to razumeti , uvažiti, izaći u susret i slično. To znači da se filozofija ovih osoba zasniva na ideji da ćemo svi jedni pema drugima biti „dobri“. 

                Zato što se nalaze u zavisnom odnosu „ne mogu sa tobom, ne mogu bez tebe“, teško se odlučuju, na klackalici su između da i ne, ne mogu da donesu konačnu odluku, a i kada je donesu plaše se ili znaju da će kasnije pospustiti ili se kajati.

Radom na sebi ove osobe mogu usvojiti drugačijiji odnos prema konfliktnim situacijama i naučiti nove načine reagovanja u njima, ojačati svoje granice, prilagoditi svoju životnu filozofiju realnosti i na taj način doprineti ne samo svoj razvoju, već i razvoju kvalitetnog partnerskog odnosa.

Najčešće zabrane u vezama mladih 

Zabrana na kretanje. U predbračnim vezama se najčešće javlja želja jednog partnera da u svakom trebutku zna gde se drugi nalazi, stalno zivka, proverava, traži veliki broj informacija o tome gde je druga osoba bila, koliko dugo,  koje sve bio prisutan i slično. Neretko se dešava i da „bane“ tamo gde ste vi kako bi „snimila situaciju“ i umirila se.  Ovo je samo po sebi naporno za drugog partnera koji se u tim situacijama oseća kao da postoji kamera koja ga prati gde god da je, kao da je njegovo iskustvo u svakom trenutku i iskustvo onog drugog. Nevolja je još veća ukoliko partner otvoreno izražava nezadovoljstvo ili daje upustva, zahteve ili otvorene zabrane ukoliko mu se ne dopada gde planirate da idete i sa kim. Ukoliko se desi neka nepredviđena situacija, promena plana, mesta, prisustvo nekoga za koga osoba nije znala da će biti tu, to još više može provocirati partnera koji želi da ima drugog pod kontrolom.

Zabrana na oblačenje. Ljubomora je dobro poznat motiv za postavljanjem zabrane na oblačenje koje je po mišljenju partnera suviše izazovno ili provokativno. Jasno je da ovu zabranu uglavnom postavljaju muškarci, isto tako i da je oblačenje mladih devojaka ume zaista da bude previše provokativno ili izazovno.

Problem najčešće i jeste u tome što se kriterijum prihvatljivog ponašanja naknadno menja. Muškarca je upravo privukla devojka koja se tako već oblačila, ali sada postoji zahtev da se to promeni. On ne uzima u obzir da je napravio izbor i da ima druge opcije u skladu sa svojim novim kriterijumima. Ali to ne želi, jer ga devojka u skladu sa tim kriterijumima ni ne privlači, što ga vodi u začarani krug iz koga izlazi tako što postavlja jasan zahtev, odnosno zabranu.

Zabrana na druženje. Iza ovakvog zahteva najčešće stoji strah da će druge osobe, bliske prijateljice/prijatelji uticati na našeg partnera na način koji nama ne odgovara. To dovodi do najčešće onih suptilnih varijanti zabrana, koje u braku prelaze u otvorene zabrane, odnosno pravila sa kim osoba može da se druži (izlazi , posećuje ili zove u goste), a sa kim ne.

Zabrana na prošlost. Možda zvuči čudno onima koji nisu imali dodir sa ovakvom zabranom, ali ona zaista postoji, pogotovo među mladima  i u predbračnim vezama. Nastaje kada se jednom partneru ne dopada nešto iz prošlosti (iskustva) onog drugog. „ I šta onda ?“ pitamo se svi osim onih koji su u vezi sa takvom osobom. Onda postoji nekakav zahtev da se osoba na neki način odrekne tog dela svoje prošlosti. Pokajanjem, iskupljenjem, prekidanjem bilo kavih veza sa „zabranjenim“ sadržajem. Nevolja je što ovi procesi „brisanja prošlosti“ jako dugo traju, možda čak i doživotno , odnosno dok se veza ne prekine.

Zabrana na intimu. Kada partner smatra da ima pravo i da mora znati sve što ima veze sa onim drugim. Znači da nemamo pravo na svoju intimu. Problem nastaje kada želimo da nešto  jednostavno zadržimo za sebe, ne želimo o tome da razgovaramo  ili ne u tom trenutku.

Zabrane u bračnim odnosima

Zabrana na slobodno izražavanje svog mišljenja. Partneri često upadaju u zamku koju pravi takozvano „mi“. Mi imamo, mi hoćemo, mi mislimo... Dešava se i da mislimo drugačije, što dovodi u problem one parove u kojima jedan partner nije u stanju to da toleriše i postavlja zabranu na iznošenje drugačijeg mišljenja.

Zabrana na mišljenje. Ne samo da postoji zabrana na iznošenje mišljenje već i na samo mišljenje, ukoliko se ono razlikuje od mišljenja drugog. Tako, jedan partner zahteva ili vrši pritisak na drugog da misli drugačije.

Osim toga česte su i zabrane na kontakt sa članovima primarne porodice, slobodno vreme, hobi, odmor, uživanje, razvoj autentičnog odnosa sa detetom itd.

Zabrane posle braka

I nakon razvoda parteri nastavljaju komunikaciju, ako ne verbalnu i direktnu, onda kroz postupke ili koristeći decu, koja postaju „pogodna“ za nastavak partnerskog odnosa i zabrana u njemu. Na taj način se nanosi šteta drugom roditelju, detetu i njihovom odnosu. Onaj roditelj sa kojim dete živi je sklon uspostavljanju zabrane na viđanje i komunikaciju  sa detetom, dok onaj drugi  sprovodi  zabranu na izlazak iz zemlje sa detetom (odlazak na letovanje, zimovanje i sl.), dok su oba (bivša) partnera nakon razvoda sklona zabrani na slobodan život onog drugog.

Zašto je važno da se zabrane prepoznaju?

Važno je da se zabrane prepoznaju, kao i način na koji učestvujemo u njihovom sprovođenju, da bi na njih adekatno reagovali,  kroz otvoren razgovor u okviru partnerskog odnosa ili sa stručnim licem, sa pronalaženjem motiva koji je doveo do njihove pojave.  Osim što same komlikuju partnerski odnos, zabrane ujedno ukazuju na postojanje nečega što stoji iza njih, a to može biti neka karakteristika jednog od partnera, oba partnera ili njihovog odnosa. Zabrane retko kada nestaju same od sebe, u stanju su da podrivaju odnos i stvore plodno tlo za razvoj niz drugih problema u pojedinačnom i zajedničkom funkcionisanju partnera , ali i porodice u celini.

Autor: Marijana Vilimonović 

Izvor: Dnevni list Danas

Izbor partnera – izbor drugog roditelja

 Konflikti među supružnicima  koji nastaju „zbog dece“, uglavnom se svode na kritikovanje onog drugog roditelja zbog toga što je takav kakav jeste.  Jedan od kriterijuma izbora partnera jeste upravo način na koji vidimo tu osobu kao roditelja. Žene biraju muškarce koji prema njihovim kriterijumima imaju neke važne osobine. To su obično smirenost, tolerancija, razumnost ili energičnost, inicijativa, otvorenost, inteligencija , potencijal za „ kvalitetno“ potomsvo. Muškarci biraju empatične, brižne, tople ili pak ambiciozne, brze, sposobne... Spoj često bude takav da se međusobno dopunjavaju, na primer,  ja imam smirenost, ti imaš inicijativu, pa zajedno činimo jednu dobru celinu. Prećutna pretpostavka je da će biologija tačno znati šta da uzme od jednog, a šta od drugog , tako da  će njihovo potomstvo biti savršeno.  To zvuči kao logičan i dobar izbor.

Partneri koji su se našli po principu „suprotnosti se privlače“ mogu dugo da funkcionišu kao dobar duet. Ali kada se pojavi treći ,  četvrti član porodice, celina počinje da se razlaže na njene sastavne delove. Majke očekuju da se onaj uvek smiren, pomalo pasivan čovek malo razdrma, probudi, preuzme ponekad kormilo od nje ili da se onaj previše energičan malo smiri i postane nosioc mira i stabilnosti u domu. Očevi očekuju da energična i dominantna majka postane blaga, tolerantna i popustljiva, a da ona koja je topla i nenametljiva bude dobar autoritet deci itd.

Sa rođenjem i razvojem deteta menjaju se i prilagođavaju roditelji. Međutim, glavne crte ličnosti, dominantne osobine,  uglavnom ostaju nepromenjene. Iz tog razloga jedan ili oba roditelja mogu osećati da ga drugi roditelj stavlja u situacije u kojima se od njega očekuje da dâ  baš ono što nema.

Reakcije u ovoj situaciji mogu biti različite, od bespomoćnosti do agresije. Ako su uvereni da tu osobinu ne mogu ni razviti , pod parolom „ja sam takav kakav sam“, moguće je da će se u ovoj situaciji osećati bespomoćno, dok razmišljanje „znala je (ili znao je) kakav sam ja i to joj nije smetalo, a sada odjednom  očekuje od mene nešto drugo“ može da izazove ljutnju i bes . Kako do ovakvih situacija zapravo dolazi ? Postoji više mogućih varijanti, one koje najčešćemo susrećemo u praksi su:

Pasivan otac, dominantna majka

 Pasivan otac ne inicira aktivnosti vezane za dete, nerado obavlja samostalnu brigu i negu deteta, ne donosi samostalne odluke, vreme provedeno sa detetom ne koristi za produbljivanje odnosa sa njim. Najčešće  se  dešava se da je to zapravo njegovo „prirodno“ stanje, odnosno da je takav bio i pre nego što se dete rodilo. Ovakvi očevi su često u senci majke, koja dominira u vremenu provedenom sa detetom, radnjama vezanim za brigu i negu oko deteta, aktivnostima sa njim i slično.

Nije retkost da je izbor njihovog partnera, tj. partnerke upravo osoba suprotnog karaktera, aktivna, uvek spremna za akciju, reaguje brzo, ima inicijativu, zna kako, kad i šta treba da se radi. Neretko pokušava i njega da ubaci u svoje akcije i planove, svoju organizaciju. To pasivne tate čini još pasivnijim. On nema načina, spobnosti, veštine, energije,  da se „izbori“ za svoje mesto.

Ponekad mu takva situacija baš  i odgovara, u njoj se oseća „uljuljkano“ , bez nepotrebnih frustracija, brige i odgovornosti. Ponekad i preterano dominantnoj majki ta situacija odgovara: može da organizuje aktivnosti  kako njoj odgovara, pravi izbore samostalno, nema rasparve, nema iznenađenja. Raspodela je odlična, svi su zadovoljni. Pa šta je onda tu problem? Vremenom, otac dolazi u situaciju da ga njegova pasivnost stavlja u „službu“ majke. Prinuđen je da preuzme ulogu izvršioca zamišljenih planova i organizacije. On postaje nezadovoljan, jer hoće da bude stvarno pasivan, ne „kobajagi“, prebacuje majci što se toliko zadržava na poslu i zapostavlja decu , a majka nikako ne voli da joj neko kaže da zapostavlja decu...pa veli „ niko nije kriv što on nema posao,  ima kraće radno vreme  ili mu je posao bezveze i nebitan pa može da dođe kući ranije“ i slično.. Šta se stvarno dešava? Oboje se ponašaju u skladu sa svojom prirodom , što se ovom drugom (više) ne dopada.

  Dobar i loš policajac

Roditelj koji malo vremena provodi  sa decom, a svestan je toga , ne želi da to vreme provede tako što će vikati na njih i glumiti strogoću.  Naprotiv,“dobar je“ i popustljiv. Dobar u očima malog deteta, ali da li je zaista dobar za njegov razvoj i kako ta dobrota utiče na funkcionisanje porodice? Kada tata puno radi , pokušava da nadomesti propušteno za kratko vreme kada je sa decom, dopušta ono što majka brani, ispunjava želje.... Može se desiti da je tada umoran ili da su deca umorna i pospana, pa  ga supruga zatiče kako drema, dok mališa gleda borbu do smrti na nekom od omiljenih TV programa. Drugi roditelj, odnosano majka u ovom slučaju,  ima ulugu da izigrava lošeg policajca i zavodi red, kako bi progurala dvadeset i četiri časa sa što menje problema. Zato,  kada otac dođe sa sažaljivo-popustljivim stavom (kao dobra vila), ne samo da može da iritira već umornu majku, koja očekuje da dobije „pojačanje“ u vaspitnoj borbi, nego je time stavlja u poziciju da postane još oštrija i zahtevnija, kako bi održala balans . Čak se i deca mogu bolje ponašati prema roditelju koji manje vremena provodi u njihovom dislipinovanju. Ređe ulaze u konflikt sa njim, više se trude i sarađuju, što može davati sliku kao da je on bolji roditelj ili da ga deca više vole. Nakon takvog zaključka, drugi roditelj biva još više nezadovoljan.

Tolerantna, popustljiva majka i strog otac

Ova majka je zaista brižna, ali i popustljiva, ne želi da frustrira dete ( ali ni da ono frustrira nju), izbegava konflikne situacije, ide linijom manjeg otpora - što autoritarnom ocu  smeta. On želi da, posle napornog radnog dana, uđe u kuću u kojoj vlada red. Očekuje da majka kontoliše situaciju, a deca budu poslušna. Ne preostaje mu ništa drugo nego da i on (kao majka iz prethodnog primera) pretera u svojim zahtevima kako bi povratio balans. Često ima osećaj da bi, da nema takve njegove reakcije, „njihov brod i oni na njemu potpuno potonuli“. Nesreća je što tom prilikom ume da uruši ionako slab autoritet majke pred decom, ističući pred njima sve njene nedostatke.

Kod nekih parova konflikti koji nastaju  u vezi sa  roditeljskim ulogama mogu  toliko narušiti njihov partnerski odnos, atmosferu u kući, pa i samu brigu o deci, da se u nekim slučajevima navode i kao uzrok za razvod braka. Iako možemo da pretpostavimo da različiti oblici ponašanja  supružnika  u odnosu na decu nisu pravi ili jedini uzrok njihovog razvoda,  ne smemo  zanemariti njihovo negativno dejstvo na kvalitet i zadovoljstvo partnerskim odnosom . U praksi se ispostavlja da i nakon razvoda bivši supružnici imaju isti problem, jer oboje nastavljaju sa primenom svojih metoda u odnosu na dete, čime je ovaj drugi i dalje nezadovoljan.

Uticaj različitih roditeljskih pristupa na decu

Deca mogu da izvuku korist iz situacije kada su roditelji veoma različiti po karakteru, jer svaki pristup daje nešto dobro. Ovakva situacija može čak doprineti razviju različitih socijalnih veština kod dece, jer postaju fleksibilniji, imaju prilike da vide kako se prihvataju različiti stavovi i rešavaju konflikti na zreo način. Međutim, kada su pristupi roditelja toliko različiti da se npr. za iste stvari dete kod jednog roditelja kažnjava, a kod drugog nagrađuje, onda dete može biti zbunjeno, dovedeno u situaciju da ne zna tačno šta se od njega očekuje. Sa druge strane, ako nesuglasice među roditeljima nemaju konstruktivno rešenje, već prerastaju u svađe, predstavljaju izuzetno neprijatna iskustva za decu. Dete čuje da se roditelji svađaju „zbog njega“, zbog nečeg u vezi sa njim , čuje da se spominje njegovo ime i to može protumačiti na takav način da se oseća kao pravi krivac za njihov međusobni konflikt. Može zaključiti da nešto u vezi sa njim nije u redu i da se zato mama i tata svađaju, ali ni samo neće znati šta je to. Ovakve zaključke deca još dugo nose sa sobom i skoro nikada ih neće eksplicitno reći roditeljima, već će ih prihvatatiti kao činjenicu, jer po njegovoj logici i roditelji to znaju , pa zašto im onda o tome govoriti. „Da nema mene, mama i tata bi se lepo slagali i voleli“- sledeći ovakve misli i osećanja, deca često  preuzimaju na sebe ulogu krivca, ali i pomiritelja, pa ubuduće pokušavaju da zadovolje roditelje ili urade nešto kako bi oni bili složni. Ako se na primer dete slučajno razboli i primeti da roditelji zakopavaju ratne sekire kako bi se zajedno fokusirali na brigu o njemu, može zaključiti da je njegova bolest dobra alatka za uspostavljanje primirja među njima.

Nije sve tako crno

Pronađite pozitivne strane u roditeljskom stilu drugog roditelja. Sigurno postoji neka prednost , kvalitet u njegovom odnosu prema deci . Često se dešava da su popustljive majke zaista nekada zahvalne što otac koristi svoj autoritet kako bi decu „doveo u red“, inače bi joj se popela na glavu. Sigurno da je energična, uvek prisutna, aktivna majka, ponekad zahvalana tati koji svojim karakterom malo  uspori sve akcije koje je isplanirala, spusti ih na zemlju, sagleda iz drugog ugla. Vašu različitost možete da iskoristite kao prednost ako su vaša deca među sobom različitih karaktera,  jer zajedno uvek imate na raspolaganju neku od metoda koja daje efekat.

Razlika u karakteru roditelja ima svojih prednosti (a deca su ta koja najbolje znaju da ih pronađu i iskoriste), dok mane umeju da naprave konflikt među njima, što dalje utiče ne samo na kvalitet roditeljstva, već i na kvalitet njihovog  partnerskog odnosa. Potreban je trud oba roditelja kako bi jaz bio manji, a zadovoljstvo roditeljstva veće. 

Šta je važno za prevazilaženje ovakvih situacija?

Saradnja  -  Potrebno je da mama i tata sarađuju - slično kao kada radite timski, zajednički rad na poslu,  morate da se prilagodite drugoj osobi ako mislite da uspešto završite zajednički projekat. Da bi se to ostvarilo nikada ne bi trebalo gubiti iz vida da je cilj - dobro odrađen posao (u ovom slučaju briga i nega deteta). Naravno i tu se dešava da jedan zabušava, ali i za to postoji rešenje - otvoren razgovor, prihvatanje svog dela odgovornosti, pronalaženje pravog uzroka koji jednu osobu sprečava da kvalitetno obavlja svoj deo, što se može jedino uz međusobno razumevanje i uvažavanje.

Aktivno slušanje - U ovakvim situacijma supružnici zaista govore šta tačno žele i kako se osećaju, nema ničeg između redova. Razgovarajte o ovom i drugim problemima onda kada ste oboje relativno odmorni, kada niste u žurbi i pod pritiskom.

Roditelji, na istoj ste strani - Nema dve strane, oboje ste roditelji, neko se u toj ulozi snalazi  sa manje, neko sa više poteškoća. Važno je da ne trošite energiju u dokazivanju ko je u pravu i čije su metode bolje. Umesto toga uložite energiju u prepoznavanje što više različitih načina na koji možete da zadovoljite potrebe vašeg deteta. Zadovoljene potrebe deteta i njegov pravilan razvoj su jedino merilo vašeg zajedničkog uspeha.

 Složite se da se ne slažete - „Agree to disagree“,  fraza koja se retko koristi u našem jeziku, a služi upravo prekidanju konflikta i prihvatanju različitosti – složite se da se ne slažete. Time ne prihvatate da je način na koji razmišlja onaj drugi ispravan, ali tolerišete da postupa u skladu sa njim, zadržavajući istovremeno svoj stav, kao i slobodu ponašanja u skladu sa svojim stavom. Ne očekujte dramatične promene, ni od sebe ni od drugog roditelja. Prihvatite različitosti. Kada je to potrebno, složite se da se ne slažete.

Razvijajte se zajedno - Vratimo se priči sa početka, definišite koja je to osobina koja vam nedostaje, a našli ste je u vašem partneru. Potrudite se da je razvijete kod sebe i pomozite parteru da razvije onu koju je pronašao kod vas. Zašto da budete dve polovine kada možete da budete dve celine, tako će dete će imati dva „cela“ i zadovoljna roditelja.  Ne plašite se promene, ona ne mora da bude ekstremna, naprotiv, potrebno je da se malo približite,  ublažite svoj pristup i približite za jedan korak ka onom drugom.

Autor teksta: Marijana Vilimonović, psiholog savetnik
Izvor: dnevni list " Danas"

Sudbonosno "Ne"

Izgovaranjem sudbonosnog „Da“ pristajemo na kompromise, dogovore, promene, razvoj, sreću, izazov,  otkrivanje novog, otkrivanje starog...svega tu ima , potrebno je razvijati svoju sposobnost za ljubav prema sebi i drugome. Ne postoji situacija koja se ne može prebroditi ukoliko oboje to žele.

Sudbonosno „Ne“ odnosi se  na jedinu stvar koja u partnerskom odnosu nije prihvatljiva. Podesite svoje senzore i potražite podršku ukoliko primetite neku od navedenih manifestacija partnerskog nasilja. Ovo nisu jedine, manifestacije mogu biti iste ili slične navedenim. Pažljivo pročitajte i reagujte ukoliko se dogodilo nešto od navedenog u vašem partnerskom odnosu, podelite to sa svojom najboljom prijateljem/icom, lekarom ili psihologom. 

* Broj MUP-a za prijavu nasilja u porodici  0800-100-600, dostupan je 24h , poziv je besplatan.

Manifestacije partnerskog nasilja

Zaplašuje Vas pogledima, postrupcima, glasom, viče, raspravlja se

Zahteva da govorite ono što on želi da čuje

Lomi stvari i uništava vašu imovinu

Zlostavlja Vaše kućne ljubimce

Pokazuje oružje

Preti da će emotivno ili fizički povrediti Vas, Vašu porodicu ili prijatelje

Preti da će Vas ostaviti

Preti da će Vas prijaviti vlastima, oduzeti decu, odati lične informacije

Preti da će izvršiti samoubistvo

Primorava Vas da odustanete od tužbe

Prisiljava Vas da radite nezakonite stvari

Ignoriše Vas, neće da razgovara sa Vama

Omalovažava Vas , ponižava, ismeva, psuje, kritikuje

Nadeva Vam pogrdna imena tako da mislite loše o sebi, da se osećate krivom, da mislite da ste ludi.

Manipuliše pokazivanjem osećanja

Kontroliše šta radite, koga viđate, šta čitate

Ograničava Vam kretanje, prati Vas, pretura po Vašoj  torbi

Prisluškuje vaše telefonske razgovore

Vrši pritisak na Vas da birate između njega i porodice, prijatelja/ica

Koristi ljubomoru da opravda svoje postupke

Umanjuje ozbiljnost zlostavljanja

Prebacuje odgovornost za svoje nasilničko ponašanje na Vas

Govori da ste ga Vi izazvali

Govori da se zlostavljenje nije ni desilo

Okrivljuje alkohol za zlostavljanje

Čini da osećate krivicu zbog nečega što su deca uradila

Koristi decu za prenošenje poruka

Uznemirava Vas i vređa, omalovažava i ponižava pred decom

Podržava ih da Vas ne poštuju

Upotrebljava alimentaciju kao način za pokazivanje moći

Preti da će Vam oduzeti decu

On donosi sve važne odluke

Podseća Vas da ste žensko i da treba da radite sve što on kaže

Smatra da ima pravo da bude pitan za sve što Vi radite, šta govorite, kako se oblačite

Očekuje da pristanete na seks kad god to želi

Sprečava Vas da pronađete ili zadržite posao

Daje Vam nedovoljno novca

Uslovljava davanje novca

Traži od Vas da operavdate svaku paru

Primorava Vas da molite za novac

Oduzima vam Vaš novac

Ne dozvoljava Vam da imate uvid i pristup u porodičnu zaradu

Ujedanje

Guranje

Šutiranje

Davljenje

Bacanje na zemlju

Uvrtanje ruku

Saplitanje

Premlaćivanje

Čupanje kose

Pretnje oružjem

Prisilni seksualni odnos

Izazivanje stida

Seksualne primedbe, šale

Tretiranje kao seksualni objekat

Silovanje u braku

Izlaganje pornografiji

Korišćen sadržaj  je izveden iz teorije moći i kontrole, a odnosi se na manifestacije različizih oblika partnerskog nasilja, u prilogu se nalazi i takozvani „točak nasilja“.  Cilj nasilnika je uspostavljanje moći i kontrole nad žrtvom. 

Pripremila psiholog Marijana Vilimonović

marijana.vilimonovic@gmail.com

Svađa zbog dece

Dnevni list Danas | Psihologija | Svađa zbog dece

Konflikti među supružnicima  koji nastaju „zbog dece“, uglavnom se svode na kritikovanje onog drugog roditelja zbog toga što je takav kakav jeste.  Jedan od kriterijuma izbora partnera jeste upravo način na koji vidimo tu osobu kao roditelja. Žene biraju muškarce koji prema njihovim kriterijumima imaju neke važne osobine. To su obično smirenost, tolerancija, razumnost ili energičnost, inicijativa, otvorenost, inteligencija , potencijal za „ kvalitetno“ potomsvo. Muškarci biraju empatične, brižne, tople ili pak ambiciozne, brze, sposobne... Spoj često bude takav da se međusobno dopunjavaju, na primer,  ja imam smirenost, ti imaš inicijativu, pa zajedno činimo jednu dobru celinu. Prećutna pretpostavka je da će biologija tačno znati šta da uzme od jednog, a šta od drugog , tako da  će njihovo potomstvo biti savršeno.  To zvuči kao logičan i dobar izbor..... - See more at: http://www.danas.rs/dodaci/psihologija/svadja_zbog_dece.62.html?news_id=276205#sthash.MuTjhYG8.dpuf

Marijana Vilimonović
Psihološki savetnik
065/369-55-09