Stres na poslu

Gotovo da nema zanimanja koje nije stresno i osobe koja nije nikada doživela stres na poslu. Ali, ne doživljavaju svi sa istom poslovnom pozicijom identičan nivo stresa. Neki ljudi su otporniji od drugih. Sa druge strane, neki poslovi su stresniji od drugih... Sreća je baviti se onim poslom koji je u skladu sa našim sposobnostima i potencijalima, koji ne provocira u nama česte odbrambene i stresne reakcije.

Istraživanja pokazuju da najstresnija zanimanja kod nas sa sobom nose rizik po zdravlje i život radnika. Zatim slede zanimanja koja podrazumevaju veliku individualnu odgovornost (za živote drugih ili materijalna dobra), a onda i negujuće profesije kao što su medicinske sestre i vaspitači. Pod velikim hroničnim pritiskom su zaposleni na menadžerskim pozicijama zbog kojih se i skup simptoma  koji nastaju kao posledica hroničnog stresa nazivaju „menadžerskom bolešću“.

Mogući izvori stresa na poslu

Najčešći uzroci stresa na radnom mestu  dolaze iz same radne uloge koju zaposleni ima. Iako drugim zaposlenim i nadređenima tako ne izgleda, radnik koji ima nejasnu radnu ulogu, čiji opseg aktivnosti i domeni rada nisu jasno definisani ili ih on sam nije razumeo, može biti pod velikim hroničnim stresom. Tome doprinosi  i obavljanje zadataka koji su u međusobnom neskladu, što stvara unutrašnju tenziju sa kojom zaposleni ne može da izađe na kraj (jer su ti zadaci u opisu njegovog radnog mesta). Osim unutrašnjih konflikata, izvor stresa predstavljaju  i međusobni konflikti. Međuljudski odnosi su drugi veliki izvor nastanka stresnih situacija i loše klime u organizaciji.

Za neke radne pozicije možemo da kažemo da su stresnije od drugih imajući u vidu samu prirodu i sadržaj posla. To su poslovi u kojima postoje  česti  kratki vremenski rokovi, sadrže veliki obim i broj radnih zadataka, praćeni su velikom odgovornošću uz obavezu donošenja važnih odluka, poslovi u kojima zaposlenog prate česta putovanja, neregularno ili produženo radno vreme, neočekivane promene i neizvesnost.

Neizvesnost sama za sebe može biti izvor stresa vezana za bilo koji posao ukoliko zaposleni ne zna koliko će se dugo zadržati na konkretnom zadatku ili radnom mestu, ukoliko postoji  česta i neizvesna promena važnih parametara vezanih za posao.    

Stres je reakcija

O stresu ne možemo govoriti kao o objektivnoj pojavi koja u nekom poslovnom okruženju ili zadatku nužno postoji. Stres postoji samo ukoliko postoji i određena (stresna) reakcija osobe na gore navedene moguće okidače kao što je ubzan srčani rad, osećaj nedostatka vazduha, znojenje dlanova ... telo je u stresu. Ali, između događaja koji izaziva takvu reakciju i same reakcije postoji um, koga možemo nazvati  posrednikom, ali i odgovornim za to da li će se događaj doživeti kao stresan ili ne. Zato kažemo da je stres subjektivna kategorija i kao takva daje nam mogućnost da se protiv nje uspešno borimo, utičemo na njegov intenzitet i tok sticanjem određenih tehnika i veština.

Šta možemo da uradimo?

Postoji više linija odbrane kojima se možemo suprotstaviti potencijalnim stresnim  događajima i ojačati naše individualne snage u toj borbi.  Prvo što možemo da uradimo je da se manje izlažemo potencijalnim stresnim situacijama. Potrebno je prepoznati tačno one okidače koje nas dovode do „pucanja“ i izazivaju u nama burnu reakciju.

U poslovnom okruženju često nismo u situaciji da biramo kada ćemo biti u određenoj situaciji i sa kim, ali opet možemo prepoznati svoj udeo u kontrolisanju toka događaja, intenzitetu i učestalosti izloženosti elementima za koje smo zaključili da su za nas stresni.

Ova vrsta odbrane je najpovršnija i od nje ne možemo očekivati velike i trajne rezultate, ali uz usvajanje ostalih tehnika i veština može doprineti u jačanju odbrane, između ostalog i zbog  stvaranja osećaja kod pojedinca da „uzima stvar u svoje ruke“, odnosno, doprinosi kontroli neprijatnih događaja kojima je izložena. Baveći se detaljnije analizom samih stresora, njihovom učestalošću i intenzitetom, osoba vrlo često dobija motivaciju i za usvajanje dodatnih veština kojima će smanjiti stres, a povećati produktivnost. Ukoliko su među  najvećim  izvorima stresa na našem poslu npr. zadati kratki rokovi, usvajanje veština organizovanja mogu zapravo smanjiti ili neutralisati rokove kao stresne činioce u obavaljanju poslovnih zadataka.

Da li sve „dolazi iz glave“?

Reakcija koju doživljavamo u toku stresa fiziološki odgovara reakciji „fight or flight“- „bori se ili beži“. Neposredna fizička  opasnost po život je kod naših predaka izazivala upravo ovakvu reakciju koja ima za cilj pripremu organizma na akciju. Zbog toga se u toku stresne reakcije na neurofiziološkom nivou događaju takve promene uz pomoć kojih se telo i mišići za vrlo kratko vreme obezbede potrebnim supstancama koje će dati brzinu i snagu neophodnu za borbu ili beg. Kada smo na radnom mestu, a u nama se odvijaju upravo ovakvu procesi, neretko želimo da uradimo upravo ono što bi bilo prirodno da smo se zaista susreli sa zmijom ili medvedom, želimo da pobegnemo ili da nekog „zadavimo“. Ali, pošto nismo u šumi, a život nam nije zaista ugrožen, ne možemo da uradimo ni jedno ni drugo. Preostaje da se suočimo sa „pretnjom“  na socijalno prihvatljiv i civilizovan način, ili još bolje – usvajanjem određenih sposobnosti i veština – dovedemo do toga da određenu situaciju ne doživljavamo više kao pretnju. Kao što je navedeno na početku teksta, stres je subjektivna kategorija, a naš um je naše najjača odbrana od stresa. Kako to da neka situacija na poslu dobije status „životne pretnje“? Istina je da ni jedan događaj ne izazova stres ukoliko mu ne pridamo određeno značenje i značaj. Kada neki događaj protumačimo kao ugrožavajući po nas (našu produktivnost, pristup, status, cilj,  i sl.) on za nas postaje pretnja, odnosno izvor stresa.

Naša percepcija spoljašnjih događaja je podložna promeni. U radu sa klijentima često dođemo do saznanja da je neka situacija ili postupak okidač za pokretanje burne unutrašnje reakcije samo zato što se suprotstavlja nekim davno prihvaćenim stavovima ili  zahtevima osobe. Davno ukorenjeni stavovi i očekivanja deluju bez prethodne provere da li su primenjivi u sadašnjem trenutku i sadašnjem okruženju.

Postoje zahtevi koji su prisutni kod većine ljudi, ali i oni specifični koji „gađaju“ samo jednog ili nekolicinu. Kao što je npr. zahtev da organizacija ili sistem „mora“ učiniti nešto što mi očekujemo u datom trenutku, zahtevi za poštovanjem pravde, pravednosti, lične odgovrnosti i slično. Specifično, zahtevi su uglavnom rezervisani za lično iskustvo. Tako se ponekad začudimo kada nekog od kolega jako frustrira nešto što je za nas potpuno nebitno, sitnica, kažemo „ma nemoj obraćati pažnju“, možemo čak tome i da se smejemo... Ali, za nju/njega to nije smešno. Značenje koje pridajemo događajima je ono što nas razlikuje, a samim tim i reakcija. Zbog toga u radu sa klijentima moramo pažljivo utvrdi šta tačno dovodi do stresne reakcije, koji su sve stresori i mehanizmi u njihovom slučaju prisutni.     

Preuzimanje odgovornosti

Teško da možemo popraviti nešto a da ne preuzmemo odgovoronost za to. U psihodinamskom pristupu se trudimo da podstaknemo osobu na uočavanje svog uticaja na razvoj stresne situacije. Prepoznajemo karakteristične obrasce ponašanja, bilo da je u pitanju način donošenja odluka, preuzimanja određenih uloga, rukovođenje logikom ili idejom koja nas dovodi u stresnu situaciju, a onda učimo i kako da te obrasce korigujemo da rade za nas a ne protiv nas.

Tehnike psihofizičke relaksacije

Telo je instrument kojim se stres služi kako bi ispoljio svoju razornu moć. Osim što učestvuje u nastanku stresa, telo trpi i njegove posledice. Tehnikama opuštanja mišićno-skeletnog sistema i nervnih puteva činimo za sebe višestruku odbranu od stresa. Ne samo da možemo preduprediti pojavu i silinu promena koju stres u akutnoj fazi čini u našem organizmu, već možemo i na duže staze podići nivo otpornosti na stresne događaje u budućnosti.

Tehnikama disanja, relaksacije i opuštanjem određenih grupa mišića u kojima se „nakuplja“ negativna energija zapravo teramo naše telo da radi suprotno od onoga što radi kada je pod stresom. Ritam rada srca i disanja se usporavaju, usklađuju, krvni pritisak opada, šake i stopala bivaju topliji, u telu se uspostavlja bolji protok energije, koncentacija i radna sposobnost se poboljšavaju.

Nije svaka frustracija na poslu stres

Danas se suviše koristi reč „stres“ i „pod stresom sam“, „baš sam imao stresan dan“ i sl. Nekada je tačnije reći „iznerviralo me je to i to...“ i „baš sam umorna, mislila sam da  neću uspeti da uradim sve što sam želela“. Na taj način umesto da svrstamo različita osećanja u isti koš i okrivimo stres, možemo tačno da izdvojima šta je zaista problem i na taj način prokrčimo put do rešenja. Mnoge nemile situacije, konflikti, kratki rokovi, propusti i problemi na poslu stvaraju kod nas uzbuđenje, nervozu ... ali to još uvek ne znači da smo pod stresom. Mi imamo sposobnost koja je u većini slučajeva sasvim dovoljna  da kontrolišemo i savladamo takav nivo uzbuđenja, a onda se i vratimo u prethodno, optimalno stanje, odnosno povratimo balans. Da li možete da zamislite takav radni dan koji je ravna linija, bez ijednog izvora frustracije, bez propusta, nepredviđenih okolnosti, bez ičega što bi nas bocnulo i žuljalo?

Prirodan tok stvari je da postoje usponi i padovi u efikasnosti, produktivnosti, koncentraciji, uslovima rada. Svi imamo prirodnu odbranu od toga i ne zapadamo u stresnu reakciju svaki put kada nas nešto iznervira. I to je dobro. Znači da naš unutrašnji mehanizam za odbranu funkcioniše.

Razlika između onih osoba koji mogu da izdrže veći pritisak i regulišu ga i onih kojima svaka sitnica stvara stresnu reakciju jeste što kod prvih taj mehanizam bolje radi, više je razvijen, vežbali su ga još od malena i pored toga vode računa o svojoj bazi, svom telu koje sve izazove mora da isprati. Da bismo bili otporni na stres moramo da vodimo računa i o svom fizičkom zdravlju, kondiciji, ishrani... Nedostatak nekih vitamina zaista može smanjiti našu generalnu otpornost jer postajemo osetljiviji. Isto tako, sam stres može utiscati na gubitak - potrošnju određenih elemenata koji su neophodni za odvijanje fizioloških procesa u našem organizmu.  

Najbolja odbrana od stresa

Nevolja sa izazivačima stresa je što imaju kumulativno dejstvo, pa stresni događaji vezani za konkretne zadatke, uslove rada, međuljudske odnose, sigurnosne i druge aspekte posla „napadaju“ zajedno. Najbolje ćemo učiniti kada pronađemo odgovor na pitanje: šta je sve tačno izvor stresa i zašto baš to? U okviru organizacije, najefikasnije intervencije možemo napraviti samo ako pravilno razumemo šta stvarno predstavlja izvor stresa za zaposlene. Da li je to jedan izvor, lanac različitih izvora ili propust u sistemu. Zbog toga napadamo problem sa svih strana kako bismo podigli nivo kvaliteta rada i zadovoljstva na radu. Ne zaboravimo da stres ne napada samo našu psihu već i naše telo, stvara akutne, ali i hronične probleme, pre svega bolesti  kardiovaskularnog sistema ( koje su uzrok smrti svakog četvrtog čoveka u Srbiji) i pad imuniteta koji dovodi do razvoja različitih oboljenja. Stoga je u interesu ne samo zaposlenih, već i rukovodilaca, da obezbede takve uslove u kojima će se održati kontinuitet i kvalitet rada, bez čestih bolovanja, propusta i povreda na radu, upadljivog pada efikasnosti i produktivnosti, kao posledica stresa.

Integrativni pristup podrazumeva da pre svega sagledamo sve aspekte pojave kojom se bavimo, a onda pokušamo da na nama dostupne i svrsishodne načine učinimo život i rad kvalitetnijim i boljim. U borbi protiv stresa na raspolaganju su nam pored konkretnih tehnika uz psihodinamsko razumevanje njegovog nastanka i druge veštine, kao što su veštine komunikacije, rešavanja konflikata, upravljanja vremenom, tehnika relaksacije i usklađivanja poslovnog i privatnog života, koje svaka iz svog domena dodatno doprinose osnaživanju osobe i sistema kojem pripada.

Izvor: dnevni list "Danas"
Autor teksta : Marijana Vilimonović psihološki savetnik 

marijana.vilimonovic@gmail.com

065/369-55-09