Izbor partnera – izbor drugog roditelja

 Konflikti među supružnicima  koji nastaju „zbog dece“, uglavnom se svode na kritikovanje onog drugog roditelja zbog toga što je takav kakav jeste.  Jedan od kriterijuma izbora partnera jeste upravo način na koji vidimo tu osobu kao roditelja. Žene biraju muškarce koji prema njihovim kriterijumima imaju neke važne osobine. To su obično smirenost, tolerancija, razumnost ili energičnost, inicijativa, otvorenost, inteligencija , potencijal za „ kvalitetno“ potomsvo. Muškarci biraju empatične, brižne, tople ili pak ambiciozne, brze, sposobne... Spoj često bude takav da se međusobno dopunjavaju, na primer,  ja imam smirenost, ti imaš inicijativu, pa zajedno činimo jednu dobru celinu. Prećutna pretpostavka je da će biologija tačno znati šta da uzme od jednog, a šta od drugog , tako da  će njihovo potomstvo biti savršeno.  To zvuči kao logičan i dobar izbor.

Partneri koji su se našli po principu „suprotnosti se privlače“ mogu dugo da funkcionišu kao dobar duet. Ali kada se pojavi treći ,  četvrti član porodice, celina počinje da se razlaže na njene sastavne delove. Majke očekuju da se onaj uvek smiren, pomalo pasivan čovek malo razdrma, probudi, preuzme ponekad kormilo od nje ili da se onaj previše energičan malo smiri i postane nosioc mira i stabilnosti u domu. Očevi očekuju da energična i dominantna majka postane blaga, tolerantna i popustljiva, a da ona koja je topla i nenametljiva bude dobar autoritet deci itd.

Sa rođenjem i razvojem deteta menjaju se i prilagođavaju roditelji. Međutim, glavne crte ličnosti, dominantne osobine,  uglavnom ostaju nepromenjene. Iz tog razloga jedan ili oba roditelja mogu osećati da ga drugi roditelj stavlja u situacije u kojima se od njega očekuje da dâ  baš ono što nema.

Reakcije u ovoj situaciji mogu biti različite, od bespomoćnosti do agresije. Ako su uvereni da tu osobinu ne mogu ni razviti , pod parolom „ja sam takav kakav sam“, moguće je da će se u ovoj situaciji osećati bespomoćno, dok razmišljanje „znala je (ili znao je) kakav sam ja i to joj nije smetalo, a sada odjednom  očekuje od mene nešto drugo“ može da izazove ljutnju i bes . Kako do ovakvih situacija zapravo dolazi ? Postoji više mogućih varijanti, one koje najčešćemo susrećemo u praksi su:

Pasivan otac, dominantna majka

 Pasivan otac ne inicira aktivnosti vezane za dete, nerado obavlja samostalnu brigu i negu deteta, ne donosi samostalne odluke, vreme provedeno sa detetom ne koristi za produbljivanje odnosa sa njim. Najčešće  se  dešava se da je to zapravo njegovo „prirodno“ stanje, odnosno da je takav bio i pre nego što se dete rodilo. Ovakvi očevi su često u senci majke, koja dominira u vremenu provedenom sa detetom, radnjama vezanim za brigu i negu oko deteta, aktivnostima sa njim i slično.

Nije retkost da je izbor njihovog partnera, tj. partnerke upravo osoba suprotnog karaktera, aktivna, uvek spremna za akciju, reaguje brzo, ima inicijativu, zna kako, kad i šta treba da se radi. Neretko pokušava i njega da ubaci u svoje akcije i planove, svoju organizaciju. To pasivne tate čini još pasivnijim. On nema načina, spobnosti, veštine, energije,  da se „izbori“ za svoje mesto.

Ponekad mu takva situacija baš  i odgovara, u njoj se oseća „uljuljkano“ , bez nepotrebnih frustracija, brige i odgovornosti. Ponekad i preterano dominantnoj majki ta situacija odgovara: može da organizuje aktivnosti  kako njoj odgovara, pravi izbore samostalno, nema rasparve, nema iznenađenja. Raspodela je odlična, svi su zadovoljni. Pa šta je onda tu problem? Vremenom, otac dolazi u situaciju da ga njegova pasivnost stavlja u „službu“ majke. Prinuđen je da preuzme ulogu izvršioca zamišljenih planova i organizacije. On postaje nezadovoljan, jer hoće da bude stvarno pasivan, ne „kobajagi“, prebacuje majci što se toliko zadržava na poslu i zapostavlja decu , a majka nikako ne voli da joj neko kaže da zapostavlja decu...pa veli „ niko nije kriv što on nema posao,  ima kraće radno vreme  ili mu je posao bezveze i nebitan pa može da dođe kući ranije“ i slično.. Šta se stvarno dešava? Oboje se ponašaju u skladu sa svojom prirodom , što se ovom drugom (više) ne dopada.

  Dobar i loš policajac

Roditelj koji malo vremena provodi  sa decom, a svestan je toga , ne želi da to vreme provede tako što će vikati na njih i glumiti strogoću.  Naprotiv,“dobar je“ i popustljiv. Dobar u očima malog deteta, ali da li je zaista dobar za njegov razvoj i kako ta dobrota utiče na funkcionisanje porodice? Kada tata puno radi , pokušava da nadomesti propušteno za kratko vreme kada je sa decom, dopušta ono što majka brani, ispunjava želje.... Može se desiti da je tada umoran ili da su deca umorna i pospana, pa  ga supruga zatiče kako drema, dok mališa gleda borbu do smrti na nekom od omiljenih TV programa. Drugi roditelj, odnosano majka u ovom slučaju,  ima ulugu da izigrava lošeg policajca i zavodi red, kako bi progurala dvadeset i četiri časa sa što menje problema. Zato,  kada otac dođe sa sažaljivo-popustljivim stavom (kao dobra vila), ne samo da može da iritira već umornu majku, koja očekuje da dobije „pojačanje“ u vaspitnoj borbi, nego je time stavlja u poziciju da postane još oštrija i zahtevnija, kako bi održala balans . Čak se i deca mogu bolje ponašati prema roditelju koji manje vremena provodi u njihovom dislipinovanju. Ređe ulaze u konflikt sa njim, više se trude i sarađuju, što može davati sliku kao da je on bolji roditelj ili da ga deca više vole. Nakon takvog zaključka, drugi roditelj biva još više nezadovoljan.

Tolerantna, popustljiva majka i strog otac

Ova majka je zaista brižna, ali i popustljiva, ne želi da frustrira dete ( ali ni da ono frustrira nju), izbegava konflikne situacije, ide linijom manjeg otpora - što autoritarnom ocu  smeta. On želi da, posle napornog radnog dana, uđe u kuću u kojoj vlada red. Očekuje da majka kontoliše situaciju, a deca budu poslušna. Ne preostaje mu ništa drugo nego da i on (kao majka iz prethodnog primera) pretera u svojim zahtevima kako bi povratio balans. Često ima osećaj da bi, da nema takve njegove reakcije, „njihov brod i oni na njemu potpuno potonuli“. Nesreća je što tom prilikom ume da uruši ionako slab autoritet majke pred decom, ističući pred njima sve njene nedostatke.

Kod nekih parova konflikti koji nastaju  u vezi sa  roditeljskim ulogama mogu  toliko narušiti njihov partnerski odnos, atmosferu u kući, pa i samu brigu o deci, da se u nekim slučajevima navode i kao uzrok za razvod braka. Iako možemo da pretpostavimo da različiti oblici ponašanja  supružnika  u odnosu na decu nisu pravi ili jedini uzrok njihovog razvoda,  ne smemo  zanemariti njihovo negativno dejstvo na kvalitet i zadovoljstvo partnerskim odnosom . U praksi se ispostavlja da i nakon razvoda bivši supružnici imaju isti problem, jer oboje nastavljaju sa primenom svojih metoda u odnosu na dete, čime je ovaj drugi i dalje nezadovoljan.

Uticaj različitih roditeljskih pristupa na decu

Deca mogu da izvuku korist iz situacije kada su roditelji veoma različiti po karakteru, jer svaki pristup daje nešto dobro. Ovakva situacija može čak doprineti razviju različitih socijalnih veština kod dece, jer postaju fleksibilniji, imaju prilike da vide kako se prihvataju različiti stavovi i rešavaju konflikti na zreo način. Međutim, kada su pristupi roditelja toliko različiti da se npr. za iste stvari dete kod jednog roditelja kažnjava, a kod drugog nagrađuje, onda dete može biti zbunjeno, dovedeno u situaciju da ne zna tačno šta se od njega očekuje. Sa druge strane, ako nesuglasice među roditeljima nemaju konstruktivno rešenje, već prerastaju u svađe, predstavljaju izuzetno neprijatna iskustva za decu. Dete čuje da se roditelji svađaju „zbog njega“, zbog nečeg u vezi sa njim , čuje da se spominje njegovo ime i to može protumačiti na takav način da se oseća kao pravi krivac za njihov međusobni konflikt. Može zaključiti da nešto u vezi sa njim nije u redu i da se zato mama i tata svađaju, ali ni samo neće znati šta je to. Ovakve zaključke deca još dugo nose sa sobom i skoro nikada ih neće eksplicitno reći roditeljima, već će ih prihvatatiti kao činjenicu, jer po njegovoj logici i roditelji to znaju , pa zašto im onda o tome govoriti. „Da nema mene, mama i tata bi se lepo slagali i voleli“- sledeći ovakve misli i osećanja, deca često  preuzimaju na sebe ulogu krivca, ali i pomiritelja, pa ubuduće pokušavaju da zadovolje roditelje ili urade nešto kako bi oni bili složni. Ako se na primer dete slučajno razboli i primeti da roditelji zakopavaju ratne sekire kako bi se zajedno fokusirali na brigu o njemu, može zaključiti da je njegova bolest dobra alatka za uspostavljanje primirja među njima.

Nije sve tako crno

Pronađite pozitivne strane u roditeljskom stilu drugog roditelja. Sigurno postoji neka prednost , kvalitet u njegovom odnosu prema deci . Često se dešava da su popustljive majke zaista nekada zahvalne što otac koristi svoj autoritet kako bi decu „doveo u red“, inače bi joj se popela na glavu. Sigurno da je energična, uvek prisutna, aktivna majka, ponekad zahvalana tati koji svojim karakterom malo  uspori sve akcije koje je isplanirala, spusti ih na zemlju, sagleda iz drugog ugla. Vašu različitost možete da iskoristite kao prednost ako su vaša deca među sobom različitih karaktera,  jer zajedno uvek imate na raspolaganju neku od metoda koja daje efekat.

Razlika u karakteru roditelja ima svojih prednosti (a deca su ta koja najbolje znaju da ih pronađu i iskoriste), dok mane umeju da naprave konflikt među njima, što dalje utiče ne samo na kvalitet roditeljstva, već i na kvalitet njihovog  partnerskog odnosa. Potreban je trud oba roditelja kako bi jaz bio manji, a zadovoljstvo roditeljstva veće. 

Šta je važno za prevazilaženje ovakvih situacija?

Saradnja  -  Potrebno je da mama i tata sarađuju - slično kao kada radite timski, zajednički rad na poslu,  morate da se prilagodite drugoj osobi ako mislite da uspešto završite zajednički projekat. Da bi se to ostvarilo nikada ne bi trebalo gubiti iz vida da je cilj - dobro odrađen posao (u ovom slučaju briga i nega deteta). Naravno i tu se dešava da jedan zabušava, ali i za to postoji rešenje - otvoren razgovor, prihvatanje svog dela odgovornosti, pronalaženje pravog uzroka koji jednu osobu sprečava da kvalitetno obavlja svoj deo, što se može jedino uz međusobno razumevanje i uvažavanje.

Aktivno slušanje - U ovakvim situacijma supružnici zaista govore šta tačno žele i kako se osećaju, nema ničeg između redova. Razgovarajte o ovom i drugim problemima onda kada ste oboje relativno odmorni, kada niste u žurbi i pod pritiskom.

Roditelji, na istoj ste strani - Nema dve strane, oboje ste roditelji, neko se u toj ulozi snalazi  sa manje, neko sa više poteškoća. Važno je da ne trošite energiju u dokazivanju ko je u pravu i čije su metode bolje. Umesto toga uložite energiju u prepoznavanje što više različitih načina na koji možete da zadovoljite potrebe vašeg deteta. Zadovoljene potrebe deteta i njegov pravilan razvoj su jedino merilo vašeg zajedničkog uspeha.

 Složite se da se ne slažete - „Agree to disagree“,  fraza koja se retko koristi u našem jeziku, a služi upravo prekidanju konflikta i prihvatanju različitosti – složite se da se ne slažete. Time ne prihvatate da je način na koji razmišlja onaj drugi ispravan, ali tolerišete da postupa u skladu sa njim, zadržavajući istovremeno svoj stav, kao i slobodu ponašanja u skladu sa svojim stavom. Ne očekujte dramatične promene, ni od sebe ni od drugog roditelja. Prihvatite različitosti. Kada je to potrebno, složite se da se ne slažete.

Razvijajte se zajedno - Vratimo se priči sa početka, definišite koja je to osobina koja vam nedostaje, a našli ste je u vašem partneru. Potrudite se da je razvijete kod sebe i pomozite parteru da razvije onu koju je pronašao kod vas. Zašto da budete dve polovine kada možete da budete dve celine, tako će dete će imati dva „cela“ i zadovoljna roditelja.  Ne plašite se promene, ona ne mora da bude ekstremna, naprotiv, potrebno je da se malo približite,  ublažite svoj pristup i približite za jedan korak ka onom drugom.

Autor teksta: Marijana Vilimonović, psiholog savetnik
Izvor: dnevni list " Danas"