Emocionalna inteligencija, sada već dobro poznat pojam koji
je popularizovao Danijel Goleman 1995.god. istoimenom knjigom. I dalje, kada kažemo „inteligencija“ uglavnom mislimo na intelektualne
sposobnosti. Zato emocionalnu inteligenciju ne bi trebalo porediti sa IQ i vezivati
se za analogiju IQ-EQ. Pojam "koeficijent inteligencije" zasnovan je na rezultatima
merenja različitih sposobnosti, tj.postignućima na testovima inteligencije (šta
god se podrazumevalo pokazateljima inteligencije).
Zajedničko im je da iza njih stoje neke sposobnosti (kognitivne/emocionalne), sa kojima se rađamo, uz individualne razlike u njihovom kvantitetu i kapacitetu, koje možemo u manjoj ili većoj meri razvijati i koje utiču na naš život, uspeh, zadovoljstvo, samoostvarenje... Osim toga, poželjna je socijalna odrednica imati visok IQ, sa pomalo naivnom idejom da je to nužan i dovoljan uslov za uspeh u životu i produktivnost (najčešće se ima u vidu akademski i profesionalni uspeh, ali neretko i u ljubavi i međuljudskim odnosima). Ta ideja je motivisala napore ka intelektualizaciji društva, koja je dala i dalje daje rezultate : prosečan IQ se kroz generacije sve više povećava.
Deca su nam, dakle, iz generacije u generaciju sve pametnija. Sada već odrasla, u najvećoj produktivnoj snazi, trebalo bi da ispolje taj intelektualni kapacitet u ličnom i profesionalnom životu. Pokazatelji toga bi, ukratko, bili: uspešno realizovano obrazovanje, profesionalno ostvarenje i produktivnost na tom polju, stabilan brak, ostvarenje na polju roditeljstva, održavanje zdravog socijalnog života i međuljudskih odnosa.
Šta se dešava kada višegodišnje ulaganje u vaspitanje i obrazovanje ne rezultira produktivnošću u odrasloj dobi nekada ,činjenica, inteligentne dece? Šta kada se to ponavlja iz generacije u generaciju, a nove i dalje postižu zavidan uspeh na testovima inteligencije? Sa strane gledano čini se kao da je društvo i ceo program intelektualizacije društva ostao izneveren. Očigledno postoji nešto što generalno, veoma snažno i uporno ometa ubiranje plodova celokupnog truda.
Tu ulazimo u sferu emocionalne inteligencije kao, nekada podcenjenog, faktora za ostvarenje uspeha. Sada čujmo na svakom koraku da su deca sve pametnija, bave se i ovladavaju raznim područjima i znanjima bolje i više nego njihovi roditelji a da ne govorimo o daljim generacijama, pa je vreme da se takođe sistemantski i intenzivno posvetimo razvoju njihovih emocionalnih veština, kao što su:
- prepoznavanje i razumevanje sopstvenih emocija
- ispoljavanje, upravljanje emocijama
- razvoj empatije (prepoznavanje emocija kod drugih)
- održavanje međuljudskih odnosa
- rešavanje konflikata
- poštovanje drugih...
Na svu sreću, podsticanje razvoja emocionalne inteligencije kod dece izgleda kao manji zalogaj, jer je njen razvoj više pod uticajem spoljašnjih činilaca (roditelja i škole), odnosno manje genetski opterećen u odnosu na IQ. Ali samo „izgleda“ tako. Bez obzira na udeo genetike, posao nije lak, traje dugo i ume da bude frustrirajući. Ali ako vizualizujemo rezulat i vidimo decu kao ostvarene, emocionalno zrele odrasle osobe, onda je to dovoljna motivacija da se u taj posao i upustimo.
Zajedničko im je da iza njih stoje neke sposobnosti (kognitivne/emocionalne), sa kojima se rađamo, uz individualne razlike u njihovom kvantitetu i kapacitetu, koje možemo u manjoj ili većoj meri razvijati i koje utiču na naš život, uspeh, zadovoljstvo, samoostvarenje... Osim toga, poželjna je socijalna odrednica imati visok IQ, sa pomalo naivnom idejom da je to nužan i dovoljan uslov za uspeh u životu i produktivnost (najčešće se ima u vidu akademski i profesionalni uspeh, ali neretko i u ljubavi i međuljudskim odnosima). Ta ideja je motivisala napore ka intelektualizaciji društva, koja je dala i dalje daje rezultate : prosečan IQ se kroz generacije sve više povećava.
Deca su nam, dakle, iz generacije u generaciju sve pametnija. Sada već odrasla, u najvećoj produktivnoj snazi, trebalo bi da ispolje taj intelektualni kapacitet u ličnom i profesionalnom životu. Pokazatelji toga bi, ukratko, bili: uspešno realizovano obrazovanje, profesionalno ostvarenje i produktivnost na tom polju, stabilan brak, ostvarenje na polju roditeljstva, održavanje zdravog socijalnog života i međuljudskih odnosa.
Šta se dešava kada višegodišnje ulaganje u vaspitanje i obrazovanje ne rezultira produktivnošću u odrasloj dobi nekada ,činjenica, inteligentne dece? Šta kada se to ponavlja iz generacije u generaciju, a nove i dalje postižu zavidan uspeh na testovima inteligencije? Sa strane gledano čini se kao da je društvo i ceo program intelektualizacije društva ostao izneveren. Očigledno postoji nešto što generalno, veoma snažno i uporno ometa ubiranje plodova celokupnog truda.
Tu ulazimo u sferu emocionalne inteligencije kao, nekada podcenjenog, faktora za ostvarenje uspeha. Sada čujmo na svakom koraku da su deca sve pametnija, bave se i ovladavaju raznim područjima i znanjima bolje i više nego njihovi roditelji a da ne govorimo o daljim generacijama, pa je vreme da se takođe sistemantski i intenzivno posvetimo razvoju njihovih emocionalnih veština, kao što su:
- prepoznavanje i razumevanje sopstvenih emocija
- ispoljavanje, upravljanje emocijama
- razvoj empatije (prepoznavanje emocija kod drugih)
- održavanje međuljudskih odnosa
- rešavanje konflikata
- poštovanje drugih...
Na svu sreću, podsticanje razvoja emocionalne inteligencije kod dece izgleda kao manji zalogaj, jer je njen razvoj više pod uticajem spoljašnjih činilaca (roditelja i škole), odnosno manje genetski opterećen u odnosu na IQ. Ali samo „izgleda“ tako. Bez obzira na udeo genetike, posao nije lak, traje dugo i ume da bude frustrirajući. Ali ako vizualizujemo rezulat i vidimo decu kao ostvarene, emocionalno zrele odrasle osobe, onda je to dovoljna motivacija da se u taj posao i upustimo.
Нема коментара:
Постави коментар