Kako da pružimo podršku dragoj osobi koja je obolela od teške bolesti ?

Svest o teškim oboljenjima

Statistički podaci nam daju globalnu sliku o tome koliko hiljada ljudi godišnje u Srbiji oboli od raka, u kojoj dobi su muškarci i žene skloniji određenoj vrsti oboljenja i koji su faktori rizika. Brojke služe da nam kažu da li se situacija pogoršava i  govore da broj novoobolelih na godišnjem nivou sve više raste. Svakodnevno nam pažnju privuče po neki recept ili tekst koji preporučuju različite prirodne metode prevencije i lečenja ovakvih oboljenja. Sa druge strane,  upozoravaju nas na  namirnice i navike koje mogu doprineti pojavi teških oboljenja. Svest o njima je, manje-više  prisutna, tu je negde, ali ne u žiži našeg svakodnevnog interesovanja. Nažalost, razmere su takve da svako od nas poznaje ili je poznavao nekoga ko je oboleo i kome je bila potrebna podrška.

Lekari su tu da leče i daju najvredniju pomoć osobi koja je obolela. Svi ostali, neprofesionalci, takođe mogu da pomognu, a time pomognu i lečenje. Pomoć laika je drugačija od ove prve, stručne lekarske pomoći. Stručnjaci imaju promišljene pristupe, proceduru, proverene metode, sistematični su, pripremaju se za pružanje te vrste pomoći godinama. Laici sve to nisu. Oni mogu biti zatečeni, iznenađeni, uplašeni, zabrinuti, nespretni, nepromišljeni... I to je sve prirodno. Ali, kada prođe prvi talas šoka i kada prikupe svoju snagu za koju znaju da će biti porebna osobi koja je obolela, pojedinci iz neposrednog okruženja obolelog mogu i umeju biti takođe sistematični, informisani i posvećeni.

Ko može da pruži podršku obolelom?

Najveću podršku mogu pružiti partneri jedan drugome u svim životnim iskušenjima, pa i u ovom. Istraživanja pokazuju da dobar partnerski odnos u kome se partneri međusobno podržavaju može smanjiti stres izazvan različitim događajima unutar ili van porodice. Kada osoba zna da će joj partner pružiti adekvatnu podršku, emocionalnu i praktičnu, otpornost na stres izazvan ozbiljnim oboljenjem će bitni znatno veća. Ostali članovi porodice, računajući i odraslu decu,  mogu i obično i pružaju podršku u skladu sa svojim sposobnostima.

Pored članova uže porodice, prijatelji i komšije takođe mogu da pomognu čineći „drugu liniju odbrane“, i time ustvari malo olakšaju, ne samo oboleloj osobi,  već i  njenim pomagačima, onima koji svakodnevno i intenzivno brinu o njoj.

Možemo da pomognemo na različite načine

Jedan  oblik podrške se odvija na emocionalnom planu, kroz prihvatanje, razumevanje, razgovor. Empatija je neophodna u ovoj komunikaciji. Ako osetite da sami ne možete da kontrolišete osećanja koja se u vama rađaju kroz empatiju sa obolelim, povucite se malo dok ne pronađete snagu i obradite sopstvene emocije. Ukoliko i sami budete dugo pod intenzivnim emocijama, nećete moći da pomognete dragoj osobi na adekvatan način. Pored empatije, u komunikaciji sa nekim ko ima tako ozbiljan problem važno je praktikovati „aktivno slušanje“. Šta to znači? Probati razumeti tačno ono što je osoba htela da kaže. Ne treba je  prekidati  dok govori, treba čekati. Ne treba dovršavati svojim rečima ono što mislite da je htela da kaže, već  je treba pustiti da vam prenese svoje misli i osećanja i pokušati da ponovite svojim rečima onako kako ste je vi razumeli. Postavite pitanje ukoliko vam se učinini da niste najbolje razumeli. Ne govoriti „znam“ , jer ne znamo, možemo da pretpostavimo.  Čak i ako ste doživeli nešto slično, svako svoju muku oseća na svoj način, a razgovor postoji da bi saznali kako se baš ta osoba oseća i kako joj možemo pomoći. 

Drugi oblik pružanja podrške odvija se kroz davanje saveta i informacija. U našem narodu se obično  svi razumeju u sve, nema oblasti u kojoj ne možemo savetovati i govoriti drugome šta bi trebalo da radi. Kada je u pitanje zdravlje, odnosno, ozbiljno oboljenje i njegov tretman, moramo se kontrolisati po pitanju davanja saveta. Sa druge strane, jedan od izvora strepnje i nesigurnosti kod ljudi, u ovom slučaju obolelog, jeste nedostatak relevantnih i sigurnih (proverenih) informacija koji se još više povećava prilivom kontradiktornih informacija. Ako je osoba bila hospitalizovana, verovatno je, htela - ne htela, upila veliki broj informacija i saveta od drugih pacijenata, njihove rodbine, medicinskih radnika i lekara ili je načula usput, pa sama sklopila priču i odgovore na neka svoja pitanja. Kada do jedne osobe dođe nekoliko različitih informacija o sadržaju koji je za nju veoma važan, neminovno se javlja nepoverenje u društvo, u sistem u kome ona treba da se snađe i donese nekakvu odluku za sebe. Osećaj nemoći, ljutnje i besa, beznadežnosti i konfuzije mogu preplaviti  obolelog . Zato je podrška u smislu davanja proverenih informacija, povezivanja sa nekim ko jeste  izvor pravih informacija i zaštita obolelog od netačnih i kvazi - saveta je jako bitno. Ukoliko smo u mogućnosti da joj u tome pomognemo možemo je osnažiti  i poštedeti je nepotrebnog dodatnog stresa.  

Kada razumemo kako se osoba oseća i u kojoj sferi funkcionisanja sada ima nejviše teškoća, možemo da ponudimo određenu praktičnu pomoć. Ukoliko je to moguće, možemo se dogovoriti sa njom na koji način i na koje vreme ćemo obavljati neku aktivnost umesto nje, kako bi se ona osećala manje loše zbog našeg angažovanja. Koliko god da ste bliski i da je osoba svesna svog trenutnog stanja, nekome ko prima pomoć  nije ugodno i prijatno. Čak se može osećati i kao vaš dužnik. Ukoliko želi nešto za uzvrat da učini ili dâ, prihvatite to.  Tako će se osećati manje zavisnom i podređenom u odnosu na vas.

Najveću podršku, ipak, mogu da pruže partneri i članovi uže porodice. Jedan deo obaveza obolelog se neko  vreme ili povremeno, po potrebi, prebacuje na druge. Dobro je i o tome razgovarati i napraviti novu porodičnu organizaciju, odrediti prioritete i zajedno u razgovoru sa partnerom uključiti određenu osobu (porodičnog prijatelja, rođaka, komšiju) u praktičnu, konkretnu pomoć koja je će olakšati porodično funkcionisanje i obezbediti adekvatne uslove za negu obolelog.

Šta sve može biti potrebno oboleloj osobi?

-          Razumevanje , prihvatanje, razgovor, empatija

-          San i odmor, mir u kući, praktična pomoć

-          Održavanje određenog nivoa kvaliteta života

-          Održavanje partnerske i roditeljske uloge

-          Sigurnost - povratak osećaja kontrole nad sopstvenim životom

-          Podrška u prevazilaženju osećanja straha , strepnje, beznadežnosti

-          Održavanje samopoštovanja i dostojanstva

Kako podrška „radi“

Podrška ljudi iz neposrednog okruženja pomaže osobi da se izbori sa bolovima i tegobama, svakodnevnim obavezama i samim tretmanom u procesu lečenja. Takođe, smanjuje rizik od samoizolacije obolelog, povlačenja, razvoja depresije i drugih zdravstvenih i egzistencijalnih problema. Imajmo u vidu da često „nevolja nikada ne ide sama“ , pa se dešava da kriza izazvana ozbiljnim zdravstvenim problemom „povuče“ sa sobom druge probleme , pre svega finansijske, jer osim smanjene radne sposobnosti i manje zarade u tom periodu i samo lečenje i nega zahtevaju ekonomska ulaganja.

Podrška članova porodice i prijatelja obolelog mogu znatno da ublaže njegove  emocionalne reakcije na novonastale promene u toku bolesti i lečenja, spreče pojavu drugih oboljenja i tegoba i  povrate obolelom unutrašnju snagu i osećaj kontrole.

Šta sve utiče na to kako će se osoba izboriti sa stresom koji donosi ozbiljano oboljenje?

Osim profesionalne pomoći, lečenja i pomoći laika iz neposrednog okruženja obolelog i stanje u kojem je osobu oboljenje „zateklo“ takođe može uticati na način njene borbe sa bolešću. Bolje će se snaći one osobe koje imaju rešena osnovna životna pitanja, koja su imala izvesnu stabilnost i proverene načine izlaženja na kraj sa nepredvidivim, stresnim događajima i pre oboljevanja. Isto važi i za mrežu socijalne podrške. Jedan od pokazatelja dobre strategije za prevazilaženje stresnih situacija jeste izgradnja i adekvatno  korišćenje mreže socijalne podrške. Pokazalo se da je kvalitet mreže socijalne podrške važniji od kvantiteta, dakle, nije neophodno da osoba ima veliki broj ljudi oko sebe koji joj mogu pružiti odgovarajuću podršku, već da ta podrška bude adekvatna, odnosno da odgovara potrebama pojedinca. Prethodna hronična oboljenja i psihička stanja takođe imaju uticaja na sposobnost osobe da se izbori sa novonastalom krizom izazvanom ozbiljnim oboljenjem. Kada hoćemo da pomognemo obolelom ne smemo izgubiti iz vida njena prethodna stanja i kapacitete.   

Dešava se da oboleli ne želi da mu pomažemo

Dobri načini borbe protiv stresa izazvanog ozbiljnim oboljenjem uključuju  aktivno učešće obolelog u sprovođenju nege, saradnju sa lekarskim timom i angažovanje pojedinca u angažovanju drugih koji žele da mu pomognu i podrže. To znači da je osoba prihvatila svoju poziciju, ali i da misli na svoju budućnost, odnosno, želi i veruje da će joj biti bolje. Jedna od reakcija jeste negiranje ozbiljnosti oboljenja, svrsishodnosti tretmana i intervencija, kao i određenog načina ponašanja u skladu sa tim. Prebacivanje dosadašnjih aktivnosti  obolelog na druge jeste dodatni stres pored fizičkih bolova i tegoba koje bolest nosi. Privremeno ili trajno napuštaje određenih aktivnosti u odnosu prema deci, kući, poslu, doživljava se kao napuštanje vrlo važnih uloga koje osoba ima u funkcionisanju porodice i društva. Zbog toga prihvatanje praktične pomoći nije tako jednostavno kao što drugima izgleda. Ponekad pokušavamo i da ubedimo obolelog da to za nas nije ništa, da nam ne predstavlja problem . Ali moramo da razumemo da za nju to nije „ništa“, već golim okom  i na daleko vidljiva njena nemoć. Zbog toga ne treba insistirati, ali ni odustajati, ne treba zaboraviti da drugom prilikom ili na drugačiji način ponovo ponudimo svoj predlog. Moramo imati u vidu da nije prijatno biti u toj poziciji. Dobro je da članovi najuže porodice, ako je potrebno i u razgovoru sa lekarima, pravilno procene koja je zaista moć obolelog i preporučena  aktivnost, te mu nikako ne umanjivati realne kapacitete ili stavljati u poziciju zavisne osobe ako ona to trenutno nije.    

Prihvatite svoja ograničenja

Članovi porodice i prijatelji koji pružaju psihosocijalnu podršku obolelom, takođe bi trebalo da prepoznaju svoja ograničenja. Za osobu koja prima našu pomoć je od velikog značaja da budemo realni u proceni sopstvenih moći i znanja. Sama želja i potreba da se pomogne drugome, ponekad mogu da zamagle sliku naših realnih sposobnosti i možda čak naprave i štetu. Bez obzira što nismo profesionalci, moramo se držati osnovnog pravila, a to je da ne nanesemo štetu ni sebi ni drugome u želji da pomognemo. Tipični primeri grešaka su:

-          - obećavanje nečega što nismo sigurni da zaista možemo da ispunimo

-          - davanje neproverenih informacija i saveta  vezanih za tretman i oporavak (što obolelu osobu   može skrenuti sa pravog puta i oduzeti joj dragoceno vreme lečenja)

-          - pružanje pomoći u razmerama i intenzitetu koji ugrožava nas i naše zdravlje

-    - takve emocionalne reakcije i taktike pomagača koje mogu da opterete obolelu osobu u smislu stvaranja dodatnih emocionalnih  uzbuđenja i konflikata

Ne nikako: Ulaziti u sukob sa obolelim,  primenjivati silu kako bi se ponašao u skladu sa postupcima koji idu u pilog njegovoj nezi i tretmanu. Čak i kada postoji otvoren otpor i odbijanje saradnje u toku tretmana i nege, obolelog nije dozvoljeno vređati, ponižavati, pretiti mu ili ga fizičkom silom „naterati“ da sledi upustva lekara u svoju korist. Otpor je jedna od reakcija na situaciju u kojoj se osoba našla. Savet pomagača je da i sam zatraži pomoć od drugih članova porodice, medicinskog osoblja, lekara i drugih profesionalnih pomagača (psihologa, psihijatara) koji mogu imati drugačiji pristup i metod pružanja pomoći.

Šta je obolelom najpotrebnije?

Najdelotvornija je takva podrška koja je u skladu sa trenutnim potrebama osobe. Možemo da kažemo da je obolelom najpotrebnije saznanje i uverenje da ste tu za njega. Ako ne znate kako biste mogli da pomognete i da li ona uopšte želi od vas pomoć, možete za početak, na sebi svojstven način  dati do znanja oboleloj osobi da ste tu i da može računati na vašu podršku u trenutku kada joj bude trebala. Ako ne znate šta biste uradili, kako se osoba trenutno oseća i šta joj je potrebno, pitajte je.

    

 Autor teksta: Marijana Vilimonović, psiholog savetnik

marijana.vilimonovic@gmail.com

065/369-55-09

Stres na poslu

Gotovo da nema zanimanja koje nije stresno i osobe koja nije nikada doživela stres na poslu. Ali, ne doživljavaju svi sa istom poslovnom pozicijom identičan nivo stresa. Neki ljudi su otporniji od drugih. Sa druge strane, neki poslovi su stresniji od drugih... Sreća je baviti se onim poslom koji je u skladu sa našim sposobnostima i potencijalima, koji ne provocira u nama česte odbrambene i stresne reakcije.

Istraživanja pokazuju da najstresnija zanimanja kod nas sa sobom nose rizik po zdravlje i život radnika. Zatim slede zanimanja koja podrazumevaju veliku individualnu odgovornost (za živote drugih ili materijalna dobra), a onda i negujuće profesije kao što su medicinske sestre i vaspitači. Pod velikim hroničnim pritiskom su zaposleni na menadžerskim pozicijama zbog kojih se i skup simptoma  koji nastaju kao posledica hroničnog stresa nazivaju „menadžerskom bolešću“.

Mogući izvori stresa na poslu

Najčešći uzroci stresa na radnom mestu  dolaze iz same radne uloge koju zaposleni ima. Iako drugim zaposlenim i nadređenima tako ne izgleda, radnik koji ima nejasnu radnu ulogu, čiji opseg aktivnosti i domeni rada nisu jasno definisani ili ih on sam nije razumeo, može biti pod velikim hroničnim stresom. Tome doprinosi  i obavljanje zadataka koji su u međusobnom neskladu, što stvara unutrašnju tenziju sa kojom zaposleni ne može da izađe na kraj (jer su ti zadaci u opisu njegovog radnog mesta). Osim unutrašnjih konflikata, izvor stresa predstavljaju  i međusobni konflikti. Međuljudski odnosi su drugi veliki izvor nastanka stresnih situacija i loše klime u organizaciji.

Za neke radne pozicije možemo da kažemo da su stresnije od drugih imajući u vidu samu prirodu i sadržaj posla. To su poslovi u kojima postoje  česti  kratki vremenski rokovi, sadrže veliki obim i broj radnih zadataka, praćeni su velikom odgovornošću uz obavezu donošenja važnih odluka, poslovi u kojima zaposlenog prate česta putovanja, neregularno ili produženo radno vreme, neočekivane promene i neizvesnost.

Neizvesnost sama za sebe može biti izvor stresa vezana za bilo koji posao ukoliko zaposleni ne zna koliko će se dugo zadržati na konkretnom zadatku ili radnom mestu, ukoliko postoji  česta i neizvesna promena važnih parametara vezanih za posao.    

Stres je reakcija

O stresu ne možemo govoriti kao o objektivnoj pojavi koja u nekom poslovnom okruženju ili zadatku nužno postoji. Stres postoji samo ukoliko postoji i određena (stresna) reakcija osobe na gore navedene moguće okidače kao što je ubzan srčani rad, osećaj nedostatka vazduha, znojenje dlanova ... telo je u stresu. Ali, između događaja koji izaziva takvu reakciju i same reakcije postoji um, koga možemo nazvati  posrednikom, ali i odgovornim za to da li će se događaj doživeti kao stresan ili ne. Zato kažemo da je stres subjektivna kategorija i kao takva daje nam mogućnost da se protiv nje uspešno borimo, utičemo na njegov intenzitet i tok sticanjem određenih tehnika i veština.

Šta možemo da uradimo?

Postoji više linija odbrane kojima se možemo suprotstaviti potencijalnim stresnim  događajima i ojačati naše individualne snage u toj borbi.  Prvo što možemo da uradimo je da se manje izlažemo potencijalnim stresnim situacijama. Potrebno je prepoznati tačno one okidače koje nas dovode do „pucanja“ i izazivaju u nama burnu reakciju.

U poslovnom okruženju često nismo u situaciji da biramo kada ćemo biti u određenoj situaciji i sa kim, ali opet možemo prepoznati svoj udeo u kontrolisanju toka događaja, intenzitetu i učestalosti izloženosti elementima za koje smo zaključili da su za nas stresni.

Ova vrsta odbrane je najpovršnija i od nje ne možemo očekivati velike i trajne rezultate, ali uz usvajanje ostalih tehnika i veština može doprineti u jačanju odbrane, između ostalog i zbog  stvaranja osećaja kod pojedinca da „uzima stvar u svoje ruke“, odnosno, doprinosi kontroli neprijatnih događaja kojima je izložena. Baveći se detaljnije analizom samih stresora, njihovom učestalošću i intenzitetom, osoba vrlo često dobija motivaciju i za usvajanje dodatnih veština kojima će smanjiti stres, a povećati produktivnost. Ukoliko su među  najvećim  izvorima stresa na našem poslu npr. zadati kratki rokovi, usvajanje veština organizovanja mogu zapravo smanjiti ili neutralisati rokove kao stresne činioce u obavaljanju poslovnih zadataka.

Da li sve „dolazi iz glave“?

Reakcija koju doživljavamo u toku stresa fiziološki odgovara reakciji „fight or flight“- „bori se ili beži“. Neposredna fizička  opasnost po život je kod naših predaka izazivala upravo ovakvu reakciju koja ima za cilj pripremu organizma na akciju. Zbog toga se u toku stresne reakcije na neurofiziološkom nivou događaju takve promene uz pomoć kojih se telo i mišići za vrlo kratko vreme obezbede potrebnim supstancama koje će dati brzinu i snagu neophodnu za borbu ili beg. Kada smo na radnom mestu, a u nama se odvijaju upravo ovakvu procesi, neretko želimo da uradimo upravo ono što bi bilo prirodno da smo se zaista susreli sa zmijom ili medvedom, želimo da pobegnemo ili da nekog „zadavimo“. Ali, pošto nismo u šumi, a život nam nije zaista ugrožen, ne možemo da uradimo ni jedno ni drugo. Preostaje da se suočimo sa „pretnjom“  na socijalno prihvatljiv i civilizovan način, ili još bolje – usvajanjem određenih sposobnosti i veština – dovedemo do toga da određenu situaciju ne doživljavamo više kao pretnju. Kao što je navedeno na početku teksta, stres je subjektivna kategorija, a naš um je naše najjača odbrana od stresa. Kako to da neka situacija na poslu dobije status „životne pretnje“? Istina je da ni jedan događaj ne izazova stres ukoliko mu ne pridamo određeno značenje i značaj. Kada neki događaj protumačimo kao ugrožavajući po nas (našu produktivnost, pristup, status, cilj,  i sl.) on za nas postaje pretnja, odnosno izvor stresa.

Naša percepcija spoljašnjih događaja je podložna promeni. U radu sa klijentima često dođemo do saznanja da je neka situacija ili postupak okidač za pokretanje burne unutrašnje reakcije samo zato što se suprotstavlja nekim davno prihvaćenim stavovima ili  zahtevima osobe. Davno ukorenjeni stavovi i očekivanja deluju bez prethodne provere da li su primenjivi u sadašnjem trenutku i sadašnjem okruženju.

Postoje zahtevi koji su prisutni kod većine ljudi, ali i oni specifični koji „gađaju“ samo jednog ili nekolicinu. Kao što je npr. zahtev da organizacija ili sistem „mora“ učiniti nešto što mi očekujemo u datom trenutku, zahtevi za poštovanjem pravde, pravednosti, lične odgovrnosti i slično. Specifično, zahtevi su uglavnom rezervisani za lično iskustvo. Tako se ponekad začudimo kada nekog od kolega jako frustrira nešto što je za nas potpuno nebitno, sitnica, kažemo „ma nemoj obraćati pažnju“, možemo čak tome i da se smejemo... Ali, za nju/njega to nije smešno. Značenje koje pridajemo događajima je ono što nas razlikuje, a samim tim i reakcija. Zbog toga u radu sa klijentima moramo pažljivo utvrdi šta tačno dovodi do stresne reakcije, koji su sve stresori i mehanizmi u njihovom slučaju prisutni.     

Preuzimanje odgovornosti

Teško da možemo popraviti nešto a da ne preuzmemo odgovoronost za to. U psihodinamskom pristupu se trudimo da podstaknemo osobu na uočavanje svog uticaja na razvoj stresne situacije. Prepoznajemo karakteristične obrasce ponašanja, bilo da je u pitanju način donošenja odluka, preuzimanja određenih uloga, rukovođenje logikom ili idejom koja nas dovodi u stresnu situaciju, a onda učimo i kako da te obrasce korigujemo da rade za nas a ne protiv nas.

Tehnike psihofizičke relaksacije

Telo je instrument kojim se stres služi kako bi ispoljio svoju razornu moć. Osim što učestvuje u nastanku stresa, telo trpi i njegove posledice. Tehnikama opuštanja mišićno-skeletnog sistema i nervnih puteva činimo za sebe višestruku odbranu od stresa. Ne samo da možemo preduprediti pojavu i silinu promena koju stres u akutnoj fazi čini u našem organizmu, već možemo i na duže staze podići nivo otpornosti na stresne događaje u budućnosti.

Tehnikama disanja, relaksacije i opuštanjem određenih grupa mišića u kojima se „nakuplja“ negativna energija zapravo teramo naše telo da radi suprotno od onoga što radi kada je pod stresom. Ritam rada srca i disanja se usporavaju, usklađuju, krvni pritisak opada, šake i stopala bivaju topliji, u telu se uspostavlja bolji protok energije, koncentacija i radna sposobnost se poboljšavaju.

Nije svaka frustracija na poslu stres

Danas se suviše koristi reč „stres“ i „pod stresom sam“, „baš sam imao stresan dan“ i sl. Nekada je tačnije reći „iznerviralo me je to i to...“ i „baš sam umorna, mislila sam da  neću uspeti da uradim sve što sam želela“. Na taj način umesto da svrstamo različita osećanja u isti koš i okrivimo stres, možemo tačno da izdvojima šta je zaista problem i na taj način prokrčimo put do rešenja. Mnoge nemile situacije, konflikti, kratki rokovi, propusti i problemi na poslu stvaraju kod nas uzbuđenje, nervozu ... ali to još uvek ne znači da smo pod stresom. Mi imamo sposobnost koja je u većini slučajeva sasvim dovoljna  da kontrolišemo i savladamo takav nivo uzbuđenja, a onda se i vratimo u prethodno, optimalno stanje, odnosno povratimo balans. Da li možete da zamislite takav radni dan koji je ravna linija, bez ijednog izvora frustracije, bez propusta, nepredviđenih okolnosti, bez ičega što bi nas bocnulo i žuljalo?

Prirodan tok stvari je da postoje usponi i padovi u efikasnosti, produktivnosti, koncentraciji, uslovima rada. Svi imamo prirodnu odbranu od toga i ne zapadamo u stresnu reakciju svaki put kada nas nešto iznervira. I to je dobro. Znači da naš unutrašnji mehanizam za odbranu funkcioniše.

Razlika između onih osoba koji mogu da izdrže veći pritisak i regulišu ga i onih kojima svaka sitnica stvara stresnu reakciju jeste što kod prvih taj mehanizam bolje radi, više je razvijen, vežbali su ga još od malena i pored toga vode računa o svojoj bazi, svom telu koje sve izazove mora da isprati. Da bismo bili otporni na stres moramo da vodimo računa i o svom fizičkom zdravlju, kondiciji, ishrani... Nedostatak nekih vitamina zaista može smanjiti našu generalnu otpornost jer postajemo osetljiviji. Isto tako, sam stres može utiscati na gubitak - potrošnju određenih elemenata koji su neophodni za odvijanje fizioloških procesa u našem organizmu.  

Najbolja odbrana od stresa

Nevolja sa izazivačima stresa je što imaju kumulativno dejstvo, pa stresni događaji vezani za konkretne zadatke, uslove rada, međuljudske odnose, sigurnosne i druge aspekte posla „napadaju“ zajedno. Najbolje ćemo učiniti kada pronađemo odgovor na pitanje: šta je sve tačno izvor stresa i zašto baš to? U okviru organizacije, najefikasnije intervencije možemo napraviti samo ako pravilno razumemo šta stvarno predstavlja izvor stresa za zaposlene. Da li je to jedan izvor, lanac različitih izvora ili propust u sistemu. Zbog toga napadamo problem sa svih strana kako bismo podigli nivo kvaliteta rada i zadovoljstva na radu. Ne zaboravimo da stres ne napada samo našu psihu već i naše telo, stvara akutne, ali i hronične probleme, pre svega bolesti  kardiovaskularnog sistema ( koje su uzrok smrti svakog četvrtog čoveka u Srbiji) i pad imuniteta koji dovodi do razvoja različitih oboljenja. Stoga je u interesu ne samo zaposlenih, već i rukovodilaca, da obezbede takve uslove u kojima će se održati kontinuitet i kvalitet rada, bez čestih bolovanja, propusta i povreda na radu, upadljivog pada efikasnosti i produktivnosti, kao posledica stresa.

Integrativni pristup podrazumeva da pre svega sagledamo sve aspekte pojave kojom se bavimo, a onda pokušamo da na nama dostupne i svrsishodne načine učinimo život i rad kvalitetnijim i boljim. U borbi protiv stresa na raspolaganju su nam pored konkretnih tehnika uz psihodinamsko razumevanje njegovog nastanka i druge veštine, kao što su veštine komunikacije, rešavanja konflikata, upravljanja vremenom, tehnika relaksacije i usklađivanja poslovnog i privatnog života, koje svaka iz svog domena dodatno doprinose osnaživanju osobe i sistema kojem pripada.

Izvor: dnevni list "Danas"
Autor teksta : Marijana Vilimonović psihološki savetnik 

marijana.vilimonovic@gmail.com

065/369-55-09

Sudbonosno "Ne"

Izgovaranjem sudbonosnog „Da“ pristajemo na kompromise, dogovore, promene, razvoj, sreću, izazov,  otkrivanje novog, otkrivanje starog...svega tu ima , potrebno je razvijati svoju sposobnost za ljubav prema sebi i drugome. Ne postoji situacija koja se ne može prebroditi ukoliko oboje to žele.

Sudbonosno „Ne“ odnosi se  na jedinu stvar koja u partnerskom odnosu nije prihvatljiva. Podesite svoje senzore i potražite podršku ukoliko primetite neku od navedenih manifestacija partnerskog nasilja. Ovo nisu jedine, manifestacije mogu biti iste ili slične navedenim. Pažljivo pročitajte i reagujte ukoliko se dogodilo nešto od navedenog u vašem partnerskom odnosu, podelite to sa svojom najboljom prijateljem/icom, lekarom ili psihologom. 

* Broj MUP-a za prijavu nasilja u porodici  0800-100-600, dostupan je 24h , poziv je besplatan.

Manifestacije partnerskog nasilja

Zaplašuje Vas pogledima, postrupcima, glasom, viče, raspravlja se

Zahteva da govorite ono što on želi da čuje

Lomi stvari i uništava vašu imovinu

Zlostavlja Vaše kućne ljubimce

Pokazuje oružje

Preti da će emotivno ili fizički povrediti Vas, Vašu porodicu ili prijatelje

Preti da će Vas ostaviti

Preti da će Vas prijaviti vlastima, oduzeti decu, odati lične informacije

Preti da će izvršiti samoubistvo

Primorava Vas da odustanete od tužbe

Prisiljava Vas da radite nezakonite stvari

Ignoriše Vas, neće da razgovara sa Vama

Omalovažava Vas , ponižava, ismeva, psuje, kritikuje

Nadeva Vam pogrdna imena tako da mislite loše o sebi, da se osećate krivom, da mislite da ste ludi.

Manipuliše pokazivanjem osećanja

Kontroliše šta radite, koga viđate, šta čitate

Ograničava Vam kretanje, prati Vas, pretura po Vašoj  torbi

Prisluškuje vaše telefonske razgovore

Vrši pritisak na Vas da birate između njega i porodice, prijatelja/ica

Koristi ljubomoru da opravda svoje postupke

Umanjuje ozbiljnost zlostavljanja

Prebacuje odgovornost za svoje nasilničko ponašanje na Vas

Govori da ste ga Vi izazvali

Govori da se zlostavljenje nije ni desilo

Okrivljuje alkohol za zlostavljanje

Čini da osećate krivicu zbog nečega što su deca uradila

Koristi decu za prenošenje poruka

Uznemirava Vas i vređa, omalovažava i ponižava pred decom

Podržava ih da Vas ne poštuju

Upotrebljava alimentaciju kao način za pokazivanje moći

Preti da će Vam oduzeti decu

On donosi sve važne odluke

Podseća Vas da ste žensko i da treba da radite sve što on kaže

Smatra da ima pravo da bude pitan za sve što Vi radite, šta govorite, kako se oblačite

Očekuje da pristanete na seks kad god to želi

Sprečava Vas da pronađete ili zadržite posao

Daje Vam nedovoljno novca

Uslovljava davanje novca

Traži od Vas da operavdate svaku paru

Primorava Vas da molite za novac

Oduzima vam Vaš novac

Ne dozvoljava Vam da imate uvid i pristup u porodičnu zaradu

Ujedanje

Guranje

Šutiranje

Davljenje

Bacanje na zemlju

Uvrtanje ruku

Saplitanje

Premlaćivanje

Čupanje kose

Pretnje oružjem

Prisilni seksualni odnos

Izazivanje stida

Seksualne primedbe, šale

Tretiranje kao seksualni objekat

Silovanje u braku

Izlaganje pornografiji

Korišćen sadržaj  je izveden iz teorije moći i kontrole, a odnosi se na manifestacije različizih oblika partnerskog nasilja, u prilogu se nalazi i takozvani „točak nasilja“.  Cilj nasilnika je uspostavljanje moći i kontrole nad žrtvom. 

Pripremila psiholog Marijana Vilimonović

marijana.vilimonovic@gmail.com

Psihološko savetovanje

Psihološko savetovanje je orijentisano na otklanjanje pojava koje klijent definiše kao tegobu, problem ili teškoću u funkcionisanju.
Za razliku od psihoterapije, savetovanje je najčešće usmereno na neki konkretan problem manjih razmera, zbog čega traje znatno kraće.
Susreti se u psihološkom savetovanju odvijaju na individualnim, unapred zakazanim terminima. Jedan susret traje 60 minuta, a njihov broj se ne određuje unapred već se prilagođava tempu i zahtevima samog  procesa psihološkog savetovanja.

Oblasti mog rada sa klijentima:

Prevazilaženje stresnih situacija i životnih kriza,
preventiva razvoja  psihosomatskih oboljenja,
očuvanje fizičkog i mentalnog zdravlja.

Prevazilaženje konfliktnih situacija,
problema u oblasti roditeljstva i partnerskog odnosa,
prevazilaženje bračnih kriza i razvoda braka.

Podrška i vođenje kroz razvoj ličnosti,
kreiranje ličnih strategija u različitim oblastima života.

Psihološka podrška osobama sa hroničnim i/ili  teškim (onkološkim ) oboljenjem i njihovim članovima porodice.


Načini rada:

 Individualno

• u dogovorenom terminu
• jedan susret traje 60 minuta
• broj potrebnih susreta se ne određuje unapred
• moguće je raditi na daljinu, preko skajpa 

Pristup : psihodinamski

Psihoterapijski pravac: OLI Integrativni psihodinamski metod

Nacionalni sertifikat za savetovanje (UPSKS)
Evropski sertifikat za savetovanje (ECCac)

Povezani tekstovi:
Bazične emotivne sposobnosti i sposobnost za ljubav

Kontakt za zakazivanje termina i informacije :  

065/369-55-09 

e-mail : marijana.vilimonovic@gmail.com

Šest mitova o stresu

Nesporazumi  vezani za stres mogu u našim životima da proizvedu više toga nego što mislimo. Evo šest tačaka koje nudi American Psichological Association,  koje će vam pomoći da razbijete uobičajene predrasuse o stresu, i malo smernica koje vam mogu pomoći u preuzimanju pozitivne i produktivne akcije u pravcu smanjenja ukupnog stresa u vašem životu.

Mit # 1: Stres je isti za sve.

Nije istina. Svako od nas ima različit prag kada nešto počinje da nas pogađa, a mi svi ne reagujemo na stres na isti način. Neki ljudi će se povući; neki ljudi doživljavaju anksioznost; neki gube smirenost. Identifikovanje šta je za nas okidač za stres i koje je naše uobičajeno ponašanje  pod stresom su ključni prvi koraci u razvoju uspešnog upravljanja stresom .

Mit # 2: Stres je loš.

Stres može biti loš, ali nije uvek. U stvari, u nekim slučajevima, stres može pomoći da se prežive opasne situacije (normalnan je odgovor „bori ili beži“). Stres može biti veliki motivator da se stvari dovedu do kraja. Da li je stres "dobar" ili "loš" ima više veze sa količinom stresa u našem životu i načinom na koji njime upravljamo, nego sa  prostom pozitivnim ili negativnom predznakom koji on sam po sebi ima.

Mit # 3: Stres je svuda, tako da samo treba živeti sa njim.

Mnogi aspekti današnjeg sveta (loša privreda, puno radnih sati, previše obaveza, itd) mogu kod mnogih ljudi dovesti do povećanja stresa. Ali stres nije svuda i ne morate ga jednostavno prihvatiti. Možete oblikovati svoj život tako da imate vreme tokom dana koje je oslobođeno stresa. Takođe možete razviti efikasnu strategiju za prevazilaženje iskustava u svom životu koje smo doživeli kao stresne. Određivanje prioriteta, razbijanje složenih zadataka na manje, jednostavnije projekte, i efikasne strategije upravljanja vremenom su samo neki od načina za smanjenje stresa.

Mit # 4: Najpopularnije strategije za smanjenje stresa su najbolje.

To je opasan mit , jer dovodi ljude koji u njega veruju u situaciju da se uključe u aktivnosti koje „bi  trebalo“ da ih oslobode stresa, iako te strategije ne moraju biti efikasne za njih, njihov način života i osobine ličnost. Ne postoji jedan program za upravljanje stresom koji odgovara svima.  Mnogi od mojih klijenata smatraju da je joga izuzetno stresna, dok je za ostale način da se smanji stres. Najbolji plan  za regulaciju stresa je onaj koji odgovara vašim jedinstvenim potrebama i interesima.  Ukoliko pokušate da na silu uvedete određene načine upravljanje stresom u svom životu, jer se čini da dobro rade kod drugih, vi ćete  verovatno  pre povećati stres nego ga umanjiti.

Mit # 5: Nema simptoma, nema stresa.

Nije istina. Odsustvo simptoma nije isto sto i odsustvo stresa. Tokom vremena, hronični stres će na kraju dovesti um i telo do  prvih znakova istrošenosti (umor, gubitak produktivnosti, zaboravnosti, itd). Ali to može da traje godinama, ponekad decenijama. Nemojte ignorisati stres u svom životu samo zato što ne patite u ovom trenutku. Ranije razvijanje zdravih načina za upravljanja stresom pomoći će vam da bolje prođete kroz periode sa više izazova, kada se oni pojave.

Mit # 6: Samo glavni simptomi stresa zahtevaju pažnju.

Ako se ne upravlja stresom na efikasan način, manji simtomi će se na kraju pretvoriti u glavne simptome stresa. Na manje znakove stresa (glavobolja, osećaj umora, itd), gledam kao na zastavu upozorenja.

Najvažnije je da zapamtite da iako postoji mnogo načina da se smanji stres, ključ za efikasno upravljanje stresom je retko neki sedmodnevni ili mesečni program koji nam govori šta da radimo da se opustimo ili kako da nađemo "ravnotežu". Ključ je u otkrivanju svog programa upravljanja stresom, onaj koji radi za nas i naš životni stil, a zatim i obavezi da ga ugradimo u svoj život.

Autor: Dr. Sherrie Bourg Carter Psy.D.

Izvor: www.psychologytoday.com

Pripremila Marijana Vilimonović, psihološki savetnik
marijana.vilimonovic@gmail.com
065/369-55-09

Radionica "Kako se izboriti sa stresom u toku razvoda?"

Razvod je drugi na listi najstresnijih događaja koje možemo imati u toku života, odmah nakon smrti bliske osobe. Marital stress ili stres koji je izazvan događajima vezanim za partnerski odnos nastavlja se i kulminira u toku razvoda, udružujući se sa svim ostalim događajima koje prate razvod (saradnja sa institucijama, izlazak na sud, odnosi sa drugima, potrebe dece, odnos sa roditeljima, konflikti, preseljenje, finansije...). Poznato je koliko intenzivan ili hronični stres može negativno uticati na naše opšte raspoloženje, kvalitet života i zdravlje, odnosno razvoj psihosomatskih oboljenja.

Šta je sve u toku razvoda stresno i koje su sve moguće posledice stresa ?

Zašto je razvod toliko stresan? 
Šta nas najviše pogađa?

Kako reagujemo ?

Šta možemo da uradimo?
Kako da smanjimo nivo stresa i sačuvamo svoje mentalno i fizičko zdravlje? 

OLI Psihodinamski pristup nudi strategije suočavanja sa stresnim događajima i povećanje otpornosti na stres na više nivoa (površinski i dubinski). Radionica sadrži  edukativni i iskustveni rad kao i razmenu iskustava samih učesnika. 

Broj mesta je ograničen, obavezna je evidencija i prijava učesnika.

Prijava i informacije:  marijana.vilimonovic@gmail.com     tel: 065/3695509

Radionicu pripremila i vodi Marijana Vilimonović, psiholog savetnik 

Trajanje : 2h 
Cena : 1200 din
Broj učesnika : max 15 učesnika

Beograd

Otkud sumnja mladih majki da nisu dovoljno dobre?

     Čitam članke za roditelje i primećujem da se periodično, u naletima, pojavljuje tema „Da li sam dovoljno dobra mama?“. Učestalost te teme me navodi da stanem i zapitam se otkud uopšte potreba da se traži potvrda za „dovoljno dobro" majčinstvo. Pitanje koje povlači niz drugih: 

Ko određuje šta je dovoljno dobro majka, danas? 

Da li je moguće da je majkama potreban dokaz spolja, od nekog neznanca, stručnjaka, doktora... da su dovoljno dobre? 

I šta kada se upoznaju sa pokazateljima „dovoljno dobre majke“?  Da li će se opustiti, nastaviti dalje... ili će jednoga dana biti zaštićene od osećanja krivice zbog eventualnih posledica? Jednoga dana...

Možda se majke uopšte ne pitaju da li su dovoljno dobre ili bar ne toliko često, možda smo mi „pametnjakovići“  izmislili još jednu temu o kojoj možemo da savetujemo mlade roditelje, jer imamo nezadrživu potrebu  da pomognemo svima, pa i njima,  da se dobro osećaju. A oni se posle čitanja takvih tekstova verovatno uopšte ne osećaju dobro. Pre bismo rekli da se osećaju neadekvatno. 

Ipak, nešto mi se čini da ova tema viri iz jako lepo upakovanog paketa društveno poželjne savršene, negovane, večito mlade, sa blistavim osmehom , mirišljave... žena-majke . 

Realno, majke jesu moćne. One stvarno mogu da upropaste decu ... ali nisu baš toliko moćne. Uglavnom ne.

Otkud toliko nesigurnosti kod mladih majki? 

Odgovor koji mi se u ovom trenutku čini kao najtačniji je u realno većem izboru i preuzimanju odgovornosti za svoj izbor. Naše bake su bile u prednosti, jer se znalo kako se šta radi, tačnije, one su bile uverene da se tako radi (što se zvalo znanjem), a njihovo uverenje se slagalo sa uverenjem svih ostalih koje je poznavala, pošto o prekookeanskom odgajanju dece nije imala informacije. Sada je problem što mlada majka ima veći izbor, ali i veću odgovornost prilikom odlučivanja za jedan od njih. Rekoh odgovornost, a ne nužno osećanje krivice. 

Dakle, ona odlučuje u skladu sa svojim trenutnim znanjem i iskustvom, prihvata odgovornost za svoje izbore, što znači da će joj možda, jednoga dana biti žao ukoliko je napravila grešku, ali joj drugi ne mogu suditi niti je kriviti, jedino mogu, ako žele, oprostiti. 

Eto, ispade još jedan savet na gore postavljeno pitanje, šta ću... 

Kad sam već krenula, evo još jednog: ne zaboravite da imate pravo da se predomislite i nikome se ne morate pravdati zbog toga, verujte u svoj izbor i ako saznate nešto novo imate pravo da se krenete putem za koji verujete da je bolji.

Marijana Vilimonović

Psihološki savetnik

marijana.vilimonovic@gmail.com

065/369-55-09

Lice i naličje darovitosti

Lice i naličje darovitosti /Dnevni list Danas/Psihologija

Darovitost je, kao što sama reč kaže dar, dar od Boga. Za nekog ko ima talenat u našem narodu se kaže „ima žicu“, ima ono „nešto“. Dobro, mora on i da se potrudi, da vežba malo tu svoju posobnost, ali drugi mogu da se trude koliko god hoće, ali ako nemaju „žicu“ , ne vredi im ništa......- See more at: http://www.danas.rs/dodaci/psihologija/lice_i_nalicje_darovitosti.62.html?news_id=279559#sthash.JBBjkC6i.dpuf

TALENTOVANO, DAROVITO, NADPROSEČNO DETE

              

Talentovano, nadareno,  nadprosečno, darovito dete... izrazi koje  u svakodnevnoj komunikacji koristimo kao sininime, dok neki vole da kažu „dete genije“, što često ne odgovara pravoj slici genijalnosti, ali označava dete koje se po nečemu ističe u odnosu na drugu decu. Nešto precizniji termini su „potencijalna darovitost“, koja označava da dete poseduje potencijal koji mu omogućava da se neka njegova sposobnost razvije do određenog stupnja. Uz određeno vaspitanje i negu ( a ovde na scenu stupamo mi roditelji i škola) ovaj potencijal se manifestuje kao nadprosečno postignuće deteta, što zovemo „produktivna darovitost“. Nećemo pogrešiti ako svako dete tretiramo kao potencijalno darovito, u smislu da mu obezbedimo vaspitne i obrazovne uslove  koji će mu omogućiti da razvije i manifestuje svoje sposobnosti u okviru svojih kapaciteta.

Darovito dete prepoznaju roditelji, a najčešće vaspitači i učitelji, jer ih je najlakše prepoznati upoređujući ih sa vršnjacima, u vršnjačkoj grupi. Prepoznaje se kao dete koje radi brže, bolje, pre, više, uspešnije i drugačije od druge dece istog  uzrasta i koja u tome što radi imaj dosledno bolja i viša postignuća. Njegova darovitost je delimično urođena, te uz određene osobine ličnosti i spoljašnje faktore (pre svega emocionalnu i socijalnu podršku) ispoljava se kao izuzetno postignuće u jednoj ili više oblasti. Dete može biti nadareno tako da mu ide od ruke sve čega se lati, lako, bez puno napora postiže iznadprosečne rezultate ili može biti izuzetno darovito samo u jednoj oblasti i tada kažemo da ima talenat. Iako  pojam „talenat“ u svakodnevnom govoru često vezujemo za umetničko izražavanje (crtanje, pevanje, gluma...) talenatovano dete može biti i za sport, matematiku i bilo koji drugu oblast. Jednim imenom možemo ih zvati darovita deca, bez obzira da li se ističu u jednoj ili više oblasti.

Šta kada se prepozna da je dete darovito? Roditelji, ne samo darovite dece, u nameri da podrže detetov razvoj, tragaju za adekvatnom sekcijom, upisuju dete na umetničke radionice, crtanje, glumu, u muzičku školu ili na sport, strani jezik...Neki to rade  selektivno, po svojim kriterijumima ili kriterijumima deteta, neki prateći trend, neki sukcesivno- menjajući aktivnost iz godine u godinu ili  istovremeno- dete je član dramske, likovne i matematičke sekcije, pohađa muzičku školu i ide na odbojku  preko nedelje a vikendom na folklor. Možda izgleda kao preterivanje, ali jeste jedna od mogućih varijanti. U svakom slučaju, roditeljima ( bez obzira da li dete prepoznato kao darovito ili ne) nije lako da odluče na koju aktivnost, koliko često i kada upisati dete. Pored toga, roditelji imaju visoka očekivanja od škole i često su nezadovoljni ponuđenim dodatnim aktivnostima, njihovim programom i kvalitetom. Sa druge strane, učitelji/nastavnici (pa i roditelji) imaju velika očekivanja od talentovane dece i ne samo od talentovane dece. Osim da isprate redovan školski program (koji za darovitu decu često nije zahtevan, ali podrazumeva višečasovno praćenje nastave i izvršavanje zadataka kod kuće) i sve vanškolske aktivnosti, od njih se očekuje izuzetan uspeh u svim oblastima, jer ona jesu „izuzetna“.  Sa treće strane, deci je dosadno ili su preopterećena, u školi se susreću sa nedostatkom izazova, a vanškolskih aktivnosti ima previše. Uz to, ne retko su usamljena i tužna zbog osećaja različitosti od drugih i imaju specifične potrebe koje često nisu zadovoljene.

PREDRASUDE

      Već u ovim relacijama roditelj- dete -škola, a i uopšte u stavovima društva prema darovitoj deci postoje predrasude koje nažalost imaju uticaj na odnos prema njima.

      Jedna od najčešćih predrasuda je da svako talentovano dete ima nadprosečnu inteligenciju. Predrasuda je da darovito dete, bez obzira u kojoj oblasti je njegov talenat, mora imati nadprosečan IQ.  Darovitost jeste neretko praćena visokom inteligencijom, ali to nije pravilo. Postoje osobe koje su izuzetno nadarene i postižu nadprosečne rezultate samo u jednoj oblasti (npr.računanje napamet), a da nemaju visoku inteligenciju. Ali uz ili od ove zablude potiče stav da ako je dete talentovano u nečemu, znači inteligentno je, pa mu ne treba više puta ili posebno objašnjavati, od njega se očekuje da sve razume iz prve i da se u skladu sa tim i ponaša , te svako ponašanje koje je suprotno tom očekivanju znači da je nevaljalo, neodgovorno ili bezobrazno, jer „ono sve zna“.

     Predrasuda je da su darovita deca uvek dobro prilagođena , da imaju manje problema i poteškoća od prosečnog deteta, te im je stoga potrebno manje pomoći i pažnje u sazrevanju. „Darovita deca će se snaći sama i bez potrebne pomoći sa strane.“ Ova zabluda itekako utiče na tretiranje darovite dece od strane društva ali i onih najbližih detetu. Sama činjenica da je dete sposobno da samo saznaje, donosi zaključke i u nekim sposobnostima nadmašuje sve iz svoje okoline, navodi na ideju da je to njihova generalna karakteristika u odnosu na savladavanje  svih  životnih veština i sposobnosti. To može koštati dete, najviše u sferi emocionalnog razvoja i socijalizacije, a bez savladavanja tih razvojnih zadataka neće biti u stanju da razvija i koristi svoj primarni talenat u odraslom dobu.

      Predrasuda je da bi dete trebalo uključiti u neki posebni program u  vrtiću/školi  tek ako  to „zasluži“ svojim dobrim ponašanjem ili rezultatima, odnosno ako bude dovoljno dobro da se u njega uključi. Naprotiv, sva darovita deca imaju pravo da učestvuju u programima koji su prilagođeni njihovim potrebama. Na drugačiji način, ali opet sa razlogom, za njih se kaže su deca sa  posebnim potrebama, jer su za njihov pravilan rast i razvoj neophodni programi koji zadovoljavaju njihove posebne potrebe u obrazovanju i vaspitanju. Darovita deca, kao i ostala deca, ponekad mogu da iskažu neuobičajeno, nepoželjno, ili neprilagođeno ponašanje, koje je često pokazatelj da detetove potrebe nisu zadovoljene.

  DAROVITA DECA MOGU BITI, JESU ...

 ...kreativna, slobodna,  uporna, samokritična, izuzetno radoznala,  tvrdoglava, izuzetno koncentrisana, dosetljiva, brza, osetljiva na kritiku, energična, buntovna, nemirna, nespremna da pokažu znanje, ćutljiva, sklona sanjarenju, povučena, usamljena i tužna zbog osećanja različitosti od drugih, mogu uživati u samoći i samostalnom radu, frustrirana ukoliko postoji velika razlika između pojedinih aspekata razvoja,  moguća je pojava različitih oblika nediscipline kao reakcije na dosadu, kao posledica velike znatiželje i nerazvijene samokontrole. Mogli bismo dugo nabrajati sve karakteristike, moguće, najčešće i verovatne prednosti i poteškoće koje imaju darovita deca. Ipak imajmo u vidu da svako (darovito) dete ima individualni sklop osobina i sposobnosti, slabosti i snaga, te bi im tako trebalo i prići.

Darovitu decu možemo prepoznati i po specifičnoj motivaciji za rad.  Karakterišu je specifični interesi ( posebno su zainterosovani za neko područje, fascinirani nekim problemom i njegovim rešavanjem i sl.), izričitoj usmerenosti prema cilju u aktivnosti koja je usmerena ka predmetu njihovog specifičnog interesovanja (nastavljaju da rade i u nepovoljnim uslovima, buci, slabom osvetljenju, prepuštajući igru..) uz  veliku radanu energiju ( u stanju su da satima rade na problemu koji ih zaokuplja).

Tri bitne karakteristike darovite dece ili šta je potrebno da bi se darovito dete  produktivno ostvarilo  u odraslom dobu :

Kreativnost - neophodna za produkciju originalnih ideja

Hrabrost- sposobnost da se s mirnoćom i čvrstinom suočimo sa opasnostima i suprotstavljanjima. Omogućuje nam da delamo čak i kada nismo sigurni i kada se plašimo.

Saosećajnost - važan sastav Emocionalne inteligencije (EQ)

Šta kada nema empatije? Hrabri, kreativni, sa visokim sposobnostima ali bez empatije za druge izrastaju u osobu koja koristi svoje potencijale sledeći geslo „cilj opravdava sredtsvo“.

Šta kada nema hrabrosti? Kreativno, sa visokim sposobnostima ali bez hrabrosti je sputano u stidljivosti i nesigurnosti, nema delovanja. Postaju  samokritični, perfekcionisti, vide previše alternativa i ne znaju kojim putem da krenu, neodlučni, imaju visoka očekivanja i nisko samopouzdanje koje dalje sprečava osobu da se ispolji i može voditi sve do depresije.

Šta kada nema kreativnosti? Obično predano primenjuju tuđe ideje , mogu biti vrlo dobri stručnjaci u svom domenu, radeći sintezu onoga što su kreativci iznedrili. Pre ili kasnije mogu imati osećaj podcenjenosti, nedostatka nečega u odnosu na svoje kreativne kolege i partnere.

POTREBE DAROVITE DECE

     Pored potreba koje imaju i druga deca, darovita deca imaju neke specifične potrebe koje su posledica posedovanja nekog talenta ili nadprosečno razvijene sposobnosti. Da bismo podržali razvoj darovite dece, razumeli njihova osećanja i ponašanje, moramo prepoznati njihove specifične potrebe, jer upravo iza neprilagođenog ponašanja, emotivne konfuzije i neočekivanih „padova“ u postignuću mogu stajati nezadovoljene osnovne i specifične potrebe darovitog deteta. Neke od osnovnih potreba dece su: potreba za sigurnošću, za  bezuslovnim prihvatanjem i bezuslovnom ljubavlju roditelja, potreba za negom, brigom, igrom, fizičkom aktivnošću...

   Specifične potrebe -  darovito dete ima potrebu za održavanjem odnosa i kontakata sa vršnjacima jednakim po kalendarskom uzrastu, da pripadaju grupi svojih vršnjaka, kao njihov ravnopravan član, da se sa njima igraju, dele uloge, budu korisna i prihvaćena. Rekli bismo sada da to nije neka specifična potreba, tu potrebu imaju sva deca. Da, ali  se njeno zadovoljavanje kod darovite dece lako narušenava, dok se kod ostale dece podrazumeva i nije potrebno ulagati poseban napor. Sama darovitost ga već izdvaja iz grupe vršnjaka, nekada je to manje ili više očigledno. Aktivnost kojoj se dete posveti kako bi razvijalo svoj talenat ga takođe izdvaja. Sami roditelji i nastavnici ponekad izdvajaju dete posebnim tretmanom u oblastima, aktivnostima i obavezama koje nemaju veze sa njegovim talentom. Tako se dete oseća još izopštenije i drugačije od drugih. Vršnjaci različito mogu da shvate  posebnost nekog deteta, što takođe utiče na ophođenje prema njemu. Da bi zadovoljilo ovu potrebu darovito dete mora naučiti da ih poštuje, toleriše svoja i njihova oganičenja i sarađuje sa njima.

 Takođe, darovito dete ima potrebu za kontaktiranjem sa vršnjacima jednakim po intelektualnom uzrastu, pohađajući radionice, sekcije i aktivnosti koje odgovaraju njegovim interesovanjima i nivou njegovih sposobnosti. I ovde se zadovoljava potreba za  pripadanjem, ali ovog puta drugoj grupi, sličnoj prema interesovanjima i sposobnostima, gde dete nadoknađuje osećaj nerazumevanja i slobodno se ispoljava.

 Darovita deca imaju potrebu za radom u obogaćenim i proširenim vaspitno-obrazovnim programima. Brzo i lako savladavaju programe za njihov uzrast , pa im je potrebno omogućiti rad na obogaćenim (proširenim i proudubljenim) osnovnim programima, osmišljenim tako da doprinose razvoju njihovih veština.

Potreba za nezavisnošću u učenju. To su aktivnosti u kojima sami eksperimentišu, pitaju, razvrstavaju sadržaj, sami tragaju za portrebnim informacijama...

Darovitoj deci su potrebni zadaci sa izazovima sve do tačke moguće  greške. Ako se susreću samo sa zadacima koje lako rešavaju, nemaju priliku razviti  upornost, spremnost za preuzimanje rizika za određeno rešenje i prihvatanje neusteha.

VASPITAVANJE, OBRAZOVANJE DAROVITE DECE

Osnova za vaspitavanje emotivno stabilne darovite dace su iste kao i za svu decu: jasno dati detetu do znanja da je voljeno i upoznatati ga sa pravilima igre. Da bi emocionalni razvoj mogao da isprati intelektualni  i razvoj drugih specifičnih sposobnosti, neophodno je da dete ovlada samokontrolom i samodisciplinom. Važno je podsticati razvoj tolerancije na frustriranost izazvanu suočavanjem sa sopstvenim ograničenjima i ograničenjima drugih. Naučiti ga da postavi granice i poštuje tuđe. U tome znatno pomažu jasno postavljene granice i razumljiva pravila. To daje detetu osećaj sigurnosti, stabilnosti i predvidivosti u odnosu sa roditeljima. Granice pomažu detetu da kontroliše sebe i situaciju. Darovitoj deci treba postaviti manje pravila, ali ih se dosledno držati. Ona često proveravaju da li su granice čvrste, što nas dovodi u situaciju da mu omogućimo da osti prirodnu posledicu svojih ponašanja. To je mnogo bolje nego pretiti, zastrašivati, ucenjivati. Naglašavati pozitivno-pohvaliti dete, umesto konstatovanja onoga što je dete dobro uradilo. Ne izlagati dete kao simbol socijalnog statusa. Napraviti razliku između „guranja“ i „podsticanja" deteta. Izbegavati preteranu isplaniranost u životu deteta, potrebno je vreme za razmišljanje, maštanje, samoću, igru i spontane aktivnosti. Uključiti dete u specifične vaspitno-obratovne programe, koji zadovoljavaju njihove potrebe, kako bi im obezbedili pravilan rast i razvoj. Iako darovita deca imaju široke interese, lako se preopterete i započnu previše aktivnosti, tako da ni jednu ne završe kvalitetno. U tome često imaju podršku roditelja (svestrano dete + ambiciozni roditelji = preopterećeno dete).  Da ne bi došlo u situaciju da nema vremena da se igra sa drugom decom, vozi bicikl, odmara...roditelji moraju pomoći detetu da postavi granicu i da istraje, ne pružajući podršku čestim izmenama  aktivnosti. Navedene preporuke samo su usputne smernice u ispunjavanju ne tako lakog zadatka koji roditelji imaju. Ne zaboravimo pritom da uvek imamo pred sobom cilj koji želimo time da postignemo : odgajiti dete u zdravu, zadovoljnu, zrelu i samostalnu osobu.

Pripremila:
Marijana Vilimonović, psihološki savetnik

Korišćena literatura:

Cverković Lay, J. (2002.) : Darovito je, što ću sa sobom, Alinea, Zagreb.

Cverković Lay, J. i Sekulić Majurec A. (1998) : Darovito je, što ću s njim, Alinea, Zagreb.

Cvetković Lay, J. (2002.) : Ja hoću i mogu više, Alinea, Zagreb.

Čudina Odradović, M. (1991.): Nadarenost-razumevanje, prepoznavanje, razvijanje, Školska knjiga, Zagreb.