Neka, ja ću !

izvor: www.maminsvet.net

„Daj meni“ i “Neka, ja ću to da uradim“- rečenice uz koje odrasli prekidaju dete u onome što na svoj način, nespretno, naopako, pogrešno ....pokušava da uradi. Nakon tih rečenica sledi demonstracija velikog, moćnog Roditelja koji brzo , spretno, rutinski završi ono što je dete započelo.  Nekada ovom rečenicom čak ne dozvoljavamo detetu ni da započne određenu radnju, jer je mami ili tati  “lakše“ da to urade umesto njega ,da se dete ne „muči“. Roditelji će to sigurno uraditi brže i bolje,što nije razlog da se dete odvraća od neke radnje ili je prekida. U sledećoj prilici ono  više ni ne pokušava samo, već  odmah zove roditelja u pomoć. Ako je sposobno, zašto mu davati poruku da nije i do kada tačno mislimo da radimo to umesto njega?  Zašto preuzimamo odgovornost za radnje koje dete treba da obavlja? Zar mama nema gomilu drugih obaveza, sitnih i krupnih poslova, pa se još i time opterećuje?.....pogledaj ceo tekst http://www.maminsvet.net/2013/09/03/neka-ja-cu-2/

Marijana Vilimonović
Psihološki savetnik
marijana.vilimonovic@gmail.com
065/369-55-09

Moć bezuslovne roditeljske ljubavi

izvor: www.maminsvet.net

"... Bezuslovna ljubav se vidi u ponašanju i načinu na koji se obraćamo , u pogledu, dodiru, usredsređenoj pažnji, razumevanju i aktivnoj zainteresovanosti za  upoznavanje ličnosti deteta (autentičnih sklonosti, potreba, osobina) . Takođe , kroz dobro poznat termin- kvalitetno provedeno vreme, ali to nije jedino i dovoljno, jer se uglavnom odnosi na slobodno vreme. Bezuslovna ljubav se pokazuje i za vreme obroka, dok se dete sprema da pođe u školu, na putu do treninga ili kada se zadrži duže napolju nego što ste dozvolili, vidi se u načinu naših reakcija i kontakta koji ostvarujemo sa detetom.
       Ako smo po dolasku kući odvojili 1o minuta za kratak razgovor sa detetom o tome šta se dogodilo u toku tog dana (u školi, drugim aktivnostima, njemu lično i sl.) i usredsredimo se na taj razgovor, gledamo dete u oči, gledamo što nam pokazuje, slušamo, pokušamo da razumemo tačno šta nam govori, ne gledamo u  mobilni telefon, laptop, televizor... ako nas neko usred razgovora prekine , a mi kažemo da ćemo se javiti za 10ak minuta,  dajemo poruku detetu da je u tom trenutku za nas važno i vredno naše pažnje....."

ceo tekst...http://www.maminsvet.net/2013/04/25/moc-bezuslovne-roditeljske-ljubavi/


Marijana Vilimonović
psihološki savetnik
marijana.vilimonovic@gmail.com
065/369-55-09

Kako “preživeti” odvajanje od deteta?

izvor: www.maminsvet.net

U situacijama kada se majke prvi put odvajaju od deteta na duže vreme, više sati u toku dana ili odsustvuju nekoliko dana (najčešće je to povratak majke na posao, odlazak na kraći put, u bolnicu i sl.) javljaju se različita neprijatna osećanja.

Vrlo često se javlja strahovanje majke da će do tada uspostavljena veza između nje i deteta oslabiti (od strane deteta), da će se ono vezati za drugu osobu, koja sada radi ono što je radila majka  i na taj nečin „prebaciti“ svoja osećanja na nju ili čak zaboraviti majku.

Tačno je da će se dete vezivati i za druge osobe, osim emocionalne vezanosti za majku stvaraće i druge emocionalne veze. Ali, neće zaboraviti majku dok je ona na poslu ili ako otputuje na dva dana. Daleko od toga.

Međutim, vezivanje deteta za druge osobe može da tišti majku i iz drugog razloga. Ako je ona po prirodi nesigurna i strahuje od prekida odnosa (sa drugima), te smatra da bi dete trebalo da bude emotivno vezano samo za nju- može se javiti i velika ljubomora, što nije dobro ni za nju ni za dete, a ni za osobu koja brine o detetu kada je majka odsutna. Jedno od mogućih loših rešenja majke u toj situaciji je da često menja osobe koje angažuje da brinu o detetu, odnosno sprečava da dete ostvari vezanost za drugog.

Drugi problem leži u takođe  iracionalnoj ideji majke da „mora uvek da bude sa svojim detetom“, jer kada nije-  dete negoduje, plače, ne može da zaspi , te ona svojim postupkom privremenog odlaska u stvari nanosi štetu detetu i stvara mu neprijatne osećaje, strahove i bol,  pa je samim tim ona loša majka. Ovakvo razmišljanje stvara osećanje krivice. Umesto toga majka može misliti ovako: „Kada nisam sa detetom, znam da ono plače ili da ne može da zaspi, da me traži, to je loše i žao mi je zbog  toga ali to ne znači da sam ja loša majka“.

Osećanje krivice je još veće ako majka ima doživljaj da je ona jedina odgovorna za svu brigu i negu deteta, kao i za sve što se njemu dešava, kako se oseća i što će mu se u budućnosti desiti (kako će se aktelni događaji odraziti na njegovu budućnost). Činjenica je da majka i njen odnos prema detetu imaju veoma veliki uticaj na „sudbinu“ deteta, tj.na njegov emotivni i socijalni razvoj itd. Ali majka nije bog, nema toliku moć i nije jedina odgovorna . Važno je da ona realno sagleda dokle doseže njena odgovornost, a samim tim i njena moć.......http://www.maminsvet.net/2013/05/28/kako-preziveti-odvajanje-od-deteta

Marijana Vilimonović

Psihološki savetnik

marijana.vilimonovic@gmail.com

065/369-55-09

Kako pomoći sebi tokom razvoda

izvor: www.maminsvet.net
autor: Marijana Vilimonović

Razvod je jedno od najstresnijih iskustava koje možemo imati u životu, bez obzira da li smo sami doneli tu odluku ili na nju pristali. Zašto je toliko stresan? Niko nas nije naučio kako se prolazi kroz taj proces, šta se tačno radi, a šta ne. Nismo želeli da se naš brak tako završi, ulazimo u brak sa idejom o zdravoj i trajnoj porodici. Razvod shvatamo kao lični poraz. Preplavljeni smo mešavnom intenzivnih emocija, od razočaranosti do tuge, ljutnje i besa, od neverice i zabrinutosti do straha. Imamo potrebu da stvari držimo pod kod kontrolom a one nam izmiču. Ne možemo da predvidimo šta će uraditi druga strana, kako će se sve završiti, kako će deca sve prihvatiti. Ima puno pitanja a malo onih koji nam mogu dati tačne ili bar utešne odgovore.
Više od svega u periodu razvoda potrebna vam je podrška, u svim oblicima: emotivna – da se ispraznite i oslobodite negativnih emocija i tenzije, stručna – da dobijete informacije koje su nam neophodne , praktična – da vas odmeni u situacijama kada klonete i kada vam je potrebno da „napunite baterije“ .......

- See more at: http://www.maminsvet.net/2013/10/22/kako-pomoci-sebi-tokom-razvoda/#more-4938

Šta pružamo deci, a šta nam ona daju

 izvor: www.maminsvet.net

           Kako zamišljate odnos sa svojom decom kroz 10, 20, 30 godina...ko kome daje i šta? Verovatno  jedno drugom ono što budete mogli. Zašto sada ne bi bilo isto tako? Ako mislite da malo dete nema šta da učini za Vas varate se, bez obzira na urast, svako ima nešto da dâ.

Šta  deca imaju da daju roditeljima? Na početku  mogu da daju zagrljaj, osmeh, crtež, recitaciju,  igru, ples, kreacije, kasnije mogu da daju brigu o mlađem bratu, sestri, kućnom ljubimcu, svojim stvarima i igračkama, odgovrnost , da poštuju pravila u kući , da se zalažu u aktivnostima koje ste im obezbedili, poštovanje, vreme, strpljenje, mogu da pomognu u nabavci i kućnim poslovima, itd.itd.

          Dugačak je spisak svega što deca mogu i hoće da daju svojim roditeljima.To je u njihovoj prirodi. Ali tu mi odrasli umešamo svoje prste i poremetimo prirodan tok stvari. Kako? Tako što im ne dozvoljavamo da nam daju. Nećemo ili ne znamo da primimo ono što imaju da nam daju. Kao da ćemo im onda ostati dužni ili kao da će se onda umanjiti vrednost svega što smo mi učinili za njih. Podarili smo im život i mnogo što šta, ali ipak postoji onaj procenat verovatnoće koji nas koči u primanju-možda bolje ne, „bolje da ja njemu sve dam pa će on kad poraste, a kad ja budem star valjda da mi vrati nešto od toga“-razmišlja roditelj. Greška. Zašto da uzvrati kad bude stariji, ako mu to ne dozvolimo dok je još pun želje da nam pruži ono što ima.  

Roditelji se razlikuju prema očekivanjima koja imaju od dece:

• Postoje roditelji sa prevelikim očekivanjima - očekuju da deca uvek poštuju pravila, da pohađaju veliki broj sekcija i da u svakoj budu najbolja u grupi, da im uvek bude uredna soba, da nikada ne budu ljuta ili nezadovoljna, da imaju odličan uspeh u školi, da uvek imaju razumevanja, da kad nešto daju, daju samo najbolje. Akcenat je na „uvek“ i „naj“. Ali i pored svog truda ove dece roditelji često budu nezadovoljni i ljuti, jer im deca ne daju „uvek“ i „naj“ . U odraslom dobu ova deca nastavljaju da ulaze u odnose sa zahtevnim partnerima, koje je teško zadovoljiti, trude se da zadovolje nadređene, a da pritom ne uživaju u poslu koji obavljaju.

• Roditelji sa premalim očekivanjima i to oni koji:

-  mnogo daju , malo očekuju  – ne podstiču dete da prihvati i prevaziđe poteškoće na koje nailazi, štede ga,  rade umesto njega mnoge stvari za koje je samo sposobno (da se „ne muči“), neki izlaze u susret svim željama deteta, potežu sva moguća i nemoguća sredstva da se te želje i ostvare, sve u svemu - mnogo daju a ne očekuju od deteta ništa ili ništa naročito. Kada se to ovako postavi zvuči jako loše, što zaista i jeste. U takvoj raspodeli uloga dete nema ništa ili ništa naročlito da dâ. Zar? Ovi roditelji mogu imati nalete očekivanja, kada im dođe „žuta minuta“ , kada imaju izlive nezadovoljstva  zato što su im deca nezahvalna, bezobzirna ili lenja. Nakon toga se vraća sve na staro, radi se za decu šta god  i koliko god se može. U odraslom dobu ove dece roditelji ipak imaju očekivanja, jer dao- sam –mu- sve-što-mogu roditelj valjda treba da dobije nešto zauzvrat, ako ne dobije to bi bio krajnji bezobrazluk ove sada već velike dece. Međutim, davno ugušena potreba za davanjem se sada teško aktivira, ovi roditelji bivaju uskraćeni za minimum koji kasnije očekuju od deteta (da pozovu, dolaze,  sami ponude pomoć ili angažovanje)

- oni kojima je svejedno –  ovi roditelji su uglavnom ravnodušni na ono što dete daje, ne oduševljavaju se, sve im je  jedno, nemoguće ih je oduševiti, ali ni razočarati. U odraslom dobu ova deca umeju da budu korektna , da uzvrate, ali radi reda, rutinski, bez osećaja za stvarne potrebe drugog.

•  Roditelji sa optimalnim očekivanjima – očekuju da dete brine o sebi, svojim stvarima, obavezama... u skladu sa svojim uzrastom, podržavaju ga u naporima da to nauči, ali su pritom fleksibilni, obraćaju pažnju na stanje u kom se dete nalazi, detetove sposobnosti i potrebe , u skladu sa tim donose odluke , daju pohvalu za trud, očekuju od deteta da dâ svoj maksimum u važnim aktivnostima (bez uslova da bude najbolje u grupi), prihvataju ono što dete ima i da im dâ, pritom ispoljavaju zadovoljstvo i ponos. U odnosu ove dece i njihovih roditelja postoji uzajamnost, u kome deca dobijaju (mogućnost, podršku, sredstva)  ali i daju (trud, zalaganje, zahvalnost) . Ovakvim odnosima teže i kasnije u odraslom dobu.

          Ključni element u kvalitetnom odnosu jeste „uzajamnost“, ali ne i trgovina u odnosu  „sada ću ja tebi, a zato ćeš sutra ti meni“, već ravnoteža, balans, koji je neophodan kako bi odnos bio pošten, odosno kako ni jedna strana ne bi bila oštećena. U današnje vreme veoma je čest odnos  gde roditelj puno daje a malo dobija. U ovakvom odnosu su obe strane oštećene, ona koja previše daje -  jednog dana biva razočarana,  ona od koje niko ne očekuje i ne želi ništa da uzme - ponižena je. Ako vam ove reči deluju kao preterivanje probajte da zamislite da vam komšinica svakog dana donosi nešto od svojih specijaliteta da se počastite, a kada vi jednom odlučite da odnesete njoj, ona vam zatvori  vrata uz reči „ne treba mi, to mogu i sama da napravim“. http://www.maminsvet.net/2013/11/16/sta-pruzamo-deci-a-sta-nam-ona-daju/

Marijana Vilimonović
Psihološki savetnik
marijana.vilimonovic@gmail.com
065/369-55-09